Legende i mitovi stare Grčke

Smrt Heraklova i njegov prijem među bogove na Olimpu - drugi deo

Ne prođe mnogo vremena otkako je Lihas otišao na Eubeju sa otrovanim plaštom. U dvorac ulazi Hil, vrativši se u Trahine. Bled je, a oči su mu prepune suza. Pogledavši svoju majku uzviknu:

- O, kako bih voleo da je istina jedno od ovo troje: ili da nisi živa, ili da te drugi zove majkom, a ne ja, ili da si pametnija, no što si sad! Znaj da si ubila svog muža, a moga oca!

- O, nesreće! – užasnuto uzvikuje Dejanira – Šta to govoriš, sine moj! Ko ti to reče? Kako možeš mene da okriviš za takav zločin!

- Sam sam video očeve patnje, nisam čuo ni od koga!

Hil priča majci šta se desilo na planini Kanejoni, kraj grada Ojhalije: podigavši žrtvenik, Herakle se već spremao da prinese žrtve bogovima, pre svega svom ocu Zevsu, kada stiže Lihas sa plaštom. Zevsov sin obuče plašt, ženin dar, i poče da prinosi žrtvu Zevsu, a ukupno svim bogovima sa Olimpa heroj prinese sto žrtava. Jarko buknu plamen na oltarima. Herakle je stajao, i podigavši ruke ka nebu sa strahopoštovanjem, prizivao je bogove. Vatra, koja je silno buktala na žrtvenicima, zagreja Heraklovo telo i njega obli znoj. Odjednom se za herojemo telo prilepi otrovani plašt. Heraklovo telo poče da se egrči. On oseti užasan bol. U strašnm mukama pozva heroj Lihasa i upita ga zašto mu je doneo plašt. Šta je mogao da mu odgovori nevini Lihas? Mogao je samo da kaže da mu je plašt poslala Dejanira. Ali Herakle, zbog strašnog bola ništa ne shvatajući, uhvati Lihasa za nogu i udari ga o stenu oko koje su šumeli morski talasi. Lihas beše smrtno ranjen. A Herakle pade na zemlju. Previjao se u nesnosnim mukama. Daleko bo Eubeji razlegaše se njegovi krici. Herakle je proklinjao svoj brak sa Dejanirom. Veliki heroj pozva sina i, u mukama mu reče:

- O, sine moj, ne napuštaj me u nevolji – čak i ako se nađeš u smrtnoj opasnosti, ne ostavljaj me! Podigni me! Odnesi me odavde! Odnesi me tamo, gde me neće videti nijedan smrtnik. O, ako se saosećaš sa mnom, ne daj da ovde umrem!

Herakla su podigli, stavili na nosila i odneli na lađu da ga prevezu u Trahinu. Evo šta je Hil ispričao majci i završi ovim rečima:

- Sada ćete svi ovde videti velikog Zevsovog sina možda, još živog, a možda već mrtvog. O, neka te kazne, majko, surove Erinije i osvetnica Dike (Boginja pravičnosti)! Ti si ubila najboljeg od svih ljudi koji su ikada hodali zemljom! Nikada nećeš videti heroja poput njega!

Dejanira ćuteći uđe u dvorac, ne izustivši ni reči. Tamo, u dvorcu, ona dohvati mač sa dve oštrice. Ugleda je stara dadilja. Ona brže pozva Hila. Žuri on majcu, ali ona je već probola mačem sebi grudi. Glasno ridajući baca se nesrećni sin preko majke, grli je i ljubi njeno telo koje se već hladi.

Za to vreme dokose u dvorac Herakle, koji umire. Dok je putovao, upao je u dubok san, ali kada su spustili nosila na zemlju uspred ulaza u dvorac, probudio se. Od strašnog bola heroj nije ništa razaznavao.

- O, veliki Zevse! – uzvikuje on – u kojoj sam zemlji? O, gde ste, grčki junaci? Pomozite mi! Radi vas sam očistio zemlju i more od čudovišta i zla, a sada niko od vas neće mene da spase ognjem ili oštrim mačem od teških patnji! O, ti, brate Zevsov, veliki Hade, uspavaj, uspavaj me, nesrećnog, uspavaj me brzom smrću!

- Oče, čuj me, molim te – obraća se Hil u suzama – nehotice je majka počinila ovaj zločin. Zašto žudiš za osvetom? Kada je saznala da je ona izazvala tvoju smrt, sama sebi je probola srce oštrim mačem!

- O, bogovi, ona je umrla i ja joj se nisam mogao osvetiti. Podmukla Dejanira nije od moje ruke stradala!

- Oče, nije ona kriva! – odgovori Hil. – Ugledavši u svom domu Iolu, Euritovu kćer, moja majka je htela čarobnim sredstvom da vrati tvoju ljubav. Ona je natrljala plašt krvlju kentaura Nesa, koga si ti ubio, ne znajući da je ta krv zagađena otrovom lernejske hidre.