Grčka mitologija sastoji se od mitova i legendi o mnogobrojnim božanstvima, herojima i čudovištima. Naći ćete priče o nastanku sveta, o "problemima" bogova, kao i priče o životima najpoznatijih heroja mitologije Perseja, Herakla, Ahila i Odiseja.
...
Duboko pod zemljom caruje neumoljivi, mračni Zevsov brat Had. Njegovo carstvo je puno mraka i užasa. Tamo nikad ne prodiru radosni zraci svetlog sunca. S površine Zemlje ide se provalijama bez dna u tužno Hadovo carstvo. Njim teku mračne reke; tamo protiče i reka Stiks, od koje se sve ledi, čijim se vodama kunu i sami bogovi.
Kacit i Aheront valjaju tamo svoje talase; duše umrlih odzvanjaju svojim stenjanjem, punim tuge, njihovim mračnim obalama. U podzemnom carstvu struje vode izvora Lete, koje pružaju zaborav svega zemaljskog. Mračnim poljima Hadovog carstva, obraslim belim cvetovima astodela (divlja lala), jure bestelesne, lake senke umrlih. One tuguju zbog svog žalosnog života, bez svetlosti i bez želja. Tiho se razležu njihovi jedva čujni jauci slični šuštanju velikog lišća koje nosi jesenji vetar. Niko ne može da se vrati iz ovog carstva tuge. Troglavi hadski pas Kerber, na čijem se vratu pokreću s groznim šištanjem zmije, čuva izlaz. Surovi stari Haron, koji prevozi duše umrlih, neće ničiju dušu da preveze natrag preko pračnih voda Aheronta, onamo gde svetli jarko sunce života. U mračnom Hadovom carstvu duše umrlih su osudjene na večno postojanje bez radosti.
Eto tim carstvom, do kojeg ne dopiru ni svetlost, ni radost, ni tuga zemaljskog života, gospodari Zevsov brat Had. On sedi na zlatnom prestolu sa svojom ženom Persefonom. Služe ga neumoljive boginje osvete Erinije. Grozne, s bičevima i zmijama, one proganjaju prestupnika; ne daju mu ni minuta mira i muče ga grižom savesti; od njih se nigde ne može sakriti, jer one svuda nalaze svoju žrtvu. Pored Hadovog prestola sede sudije carstva umrlih – Minos i Radamant. Tu se kraj prestola nalazi i bog smrti Tanat, s mačem u rukama, u crnom plaštu i s ogromnim crnim krilima. Kad Tanat doleće do postelje onog koji umire da svojim mačem odseče pramen kose njegove glave i da mu istrgne dušu – od tih krila bije grobna hladnoća. Pored Tanata su i mračne kere. One svojim krilima besno jure po bojnom polju i likuju kad vide kako padaju pobedjeni heroji jedan za drugim. Svojim krvavocrvenim usnama one se spuštaju na rane, požudno ispijaju vrelu krv ubijenih i iz njihovih tela čupaju duše.
Tu, kraj Hadovog prestola, nalazi se i mladi prelepi bog sna – Hipnos. On nečujno juri svojim krilima nad Zemljom s glavicama maka u rukama i iz svog roga lije uspavljujući napitak. Svojim čudesnim žezlom on se nežno dotiče ljudskih očiju, tiho zatvara kapke i uljujujkuje smrtne u sladak san. Moćan je bog Hipnos, njemu ne mogu da se suprotstave ni smrtnici ni sami bogovi, čak ni gromovnik Zevs: i njemu Hipnos zatvara strašne oči i uljujkuje ga u dubok san.
Mračnim Hadovim carstvom lete i bogovi snovidjenja. Medju njima ima i bogova koji pružaju proročanska i radosna snovidjenja, ali ima i takvih koji šalju strašne, tegobne slutnje, što plaše i muče ljudee. Postoje i bogovi lažnih snova, oni vode čoveka u zabludu, a često i u samu smrt.
Carstvo neumoljivog Hada puno je mraka i užasa. Tamo luta po tami užasno prividjenje Empusa s magarećim nogama; kad namami ljude svojom lukavošću na neko usamljeno mesto, ono im onda ispija svu krv i proždire njihova tela koja se još uvek trzaju. Tamo luta i čudovišna Lamija, koja se noću prikrada u spavaonice srećnih majki i od njih krade decu da bi se napila njihove krvi. Svim tim prividjenjima i čudovištima vlada velika boginja Hekata. Ona ima tri tela i tri glave. U noći bez mesečine luta ona po putevima i grobovima sa svojom užasnom svitom, okružena stigijskim psima (čudovišni psi podzemnog Hadovog carstva s obala podzemne reke Stiksa). Ona šalje užasne i teške snove na Zemlju i uništava ljude. Hekatu pozivaju za pomoćnicu u vračanju, ali ona je i jedina pomoćnica protiv vradžbina onima koji je poštuju i koji joj na raskrsnicama gde se razilaze tri puta žrtvuju pse.
