Grčka mitologija sastoji se od mitova i legendi o mnogobrojnim božanstvima, herojima i čudovištima. Naći ćete priče o nastanku sveta, o "problemima" bogova, kao i priče o životima najpoznatijih heroja mitologije Perseja, Herakla, Ahila i Odiseja.
...
Jednom prilikom je Akteon lovio sa svojim drugovima po kiferonskim šumama. Nastupilo je žarko podne. Umorni lovci su se razmestili da se odmore u senkama guste šume, a mladi Akteon se udalji od njih i podje da traži hladovinu u kiferonskim dolinama. Došao je u zelenu cvetnu dolinu Harhatiju, posvećenu boginji Artemidi. Udolini su raskošno rasli platani, mirte i pihte; s nje su se visoko kao tamne strele uzdizali veliki kiparisi, a zelena trava šarenela se od raznobojnog cveća. Prozračni izvor je žuborio u daljini. Svuda je carevala tišina, mir i hladovina. U strmoj padini planine Akteon opazi divnu pećinu, svu obavijenu zelenilom; on požuri prema njoj, ne znajući da ona služi veoma često kao mesto gde se odmara Zevsova kći, prelepa Artemida.
Kad Akteon pridje pećini, Artemida beše tek ušla. Ona dade luk i strele jednoj nimfi i poče da se sprema za kupanje. Nimfe tad skidoše s boginjinih nogu sandale, napraviše joj pundju i već htedoše da podju na izvor da zahvate hladne vode, ali tad se na ulazu u pećinu pojavi mladi Akteon. Ugledavši Akteona kako ulazi, nimfe glasno uzviknuše. One okružiše Artemidu da bi je sakrile od pogleda smrtnika. Boginjino lice se zarumene od gneva slično kao što sunce kad izlazi purpurnim rumenilom upali oblake; oči joj gnevno sevnuše i tako izgledaše još lepša. Artemida se rasrdila što joj Akteon narušio mir i u srdžbi pretvori nesrećnog Akteona u vitkog jelena.
Na Akteonovoj glavi izrastoše granasti rogovi; noge i ruke mu se pretvoriše u jelenje noge; vrat mu se izduži, uši zašiljiše, a pegava koža mu pokri čitavo telo. Plašljivi jelen se dede u brz trk. Akteon opazi svoj lik u potoku. On bi da vikne: „O nesreće!" – ali je već lišen dara govora. Iz očiju mu potekoše suze – ali iz jelenovih očiju. Samo mu razum ostade ljudski i čitav. Šta da radi? Kud da beži?
Akteonovi psi osetiše jelenov trag; oni nisu prepoznali svog gospodara i jarosno lajući pojure za njim. Prekrasni jelen jurio je kao vetar zabacivši na ledja granate rogove. Preko dolina, po kiferonskim klancima, po strmim planinama, kroz šume i polja – svuda je jurio jelen, a za njim su trčali psi; sve su bliže i bliže i , evo, sad ga sustigoše i njihovi oštri zubi se zariše u telo nesrećnog Akteona-jelena. Akteon hoće da vikne: „Poštedite me! To sam ja, Akteon, vaš gospodar!" – ali iz jelenovih grudi se otimlje samo jauk i u tom jauku čuje se zvuk ljudskog glasa. Jelen-Akteon pade na kolena. U očima mu se vide tuga, užas i molba. Smrt je neizbežna – njegovo telo komadaju razdraženi psi. Prispeli Akteonovi drugovi požališe što on nije s njima u ovako srećnom lovu. Psi ubiše divnog jelena. Akteonovi drugovi nisu znali ko je taj jelen.
Tako je nastradao Akteon, koji naruši odmor boginje Artemide, jedini smrtnik koji je video nebesku kćer gromovnika Zevsa i Latone.
