Vitoria
Ostala sam da sedim na glupoj fotelji kad je napustio moj stan, znojava, uzdrhtala, uskraćena za zadovoljstvo i uz pokušaj poniženja jer sam na jeziku idalje osećala njegov ukus. Jebeni moron. Odlepila sam se od fotelje i na brzinu istuširala i oprala zube a onda obukla jer je bilo skoro tri sata poslepodne i morala sam da uzmem svoje dete iz vrtića. Ni ne želim da mislim o tome kako me je krivica izjedala lagano ali kao jebena kiselina. Opet sam nekoga varala. Varalica, bludnica i jebeni izgubljeni moralni kompas u obliku zgodne žene.
Dok sam pešačila ka vrtiću i agresivno šutirala kamenčiće kao da su mi oni krivi jer je moj život užasan, razmišljala sam koliko je sve između nas otišlo predaleko. No, nek se Kai jebe. Možda je kroz čitavo detinjstvo i kasnije mladost radio samo lepe stvari za mene, glumio tipa krcatog razumevanjem i voleo me do koske, ali to su sve bile gluposti. Oduvek sam znala da u sebi ima neku razmaženu crtu koja mu ne dozvoljava da gubi. Krivila sam za to njegove roditelje. Svoju decu su odgajali kao da su centar sveta i bodrili ih da u životu mogu da budu šta god požele. Tako da kad je Kai imao sedam godina i hteo da bude astronaut Bjanka je sedela sa njim i učila ga o svemiru. Njihova sva deca a ponajviše Kai jer je najmlađi nikada nisu shvatili da ne može ceo svet da bude njihov i da postoje stvari koje ne mogu da dobiju. Ili ljude jebote. Da je Kai naučio da ne može da dobije baš sve što poželi, ne bi bio toliko ogorčen na mene. No, jebalo mi se za tog seronju. Ušla sam u vrtić i uzela Atinu koja je potrčala ka meni gegajući se u svojoj rozoj tutu suknjici i majici sa jednorozima. Srce mi je zatitralo kad sam je videla i kad mi se krezuba sa golemim osmehom bacila u zagrljaj. Bože volela sam svoje dete do svemira i nazad.
Atina je mrmljala kao navijena dok sam joj obuvala sandalice i popravljala frizuru od ukupno nekoliko pramenova. Imala je vokabular od desetak reči ali sam bila zadovoljna jer ih je pravilno izgovarala. Kod kuće smo pričale na italijanskom a u vrtiću su pričali japanski i to mi je takođe bilo žao jer sam donela glupu odluku preselivši se ovde.
- Beba Atina gladna?
- Da.
- Koliko si gladna bebo?
- Punoooooooo.
- Puno?
- Puno.
- Dobro, može malo mesa i povrća za tebe? - ona je bila apsolutni šou od deteta jer je imala tako bistar izraz lica kao da je sve razumela šta je pitam. Uzela sam je u ruke i izašla iz vrtića i iako su vaspitačice tvrdile da ne smem previše da je nosim ja nisam mogla da odolim. Bila je tako mekana i mala, slatka i umiljata i bila sam jedna od onih majki koje su bile opterećene svojom decom.
- Jabuka.
- Ne može jabuka pre ručka bebo, imamo pravilo. Jel tako?
- Jabuka. - a onda me je počupala i stisnula rukicama za lice. Pa, ne znam od koga je to pokupila. Prešle smo ulicu i taman što sam htela da posegnem u torbu za telefonom koji je u tom trenutku zazvonio zabila sam se u nekoga. Podigla sam pogled i Kai je stajao ispred nas. Ni malo iznenađeno ali jebeno neverovatno besno. Nije ni pogledao u Atinu samo je zurio u mene kao da me vidi po prvi put.
- Jebem ti sve.
- Ne psuj ispred deteta Vitoria. Pretpostavljam da držiš moju ćerku? - nisam rekla ništa jer nikad u svom jebenom životu nisam ni pomislila da ću se naći u ovoj situaciji. Čuo je da sam abortirala, ponovila sam mu da sam abortirala. Ranije danas me je jebao, ponizio i rekao da je završio sa mnom i naravno da sam pomislila da je otišao odakle je i došao. Pritom, stvarno sam se nadala da nikada neće saznati za nju. Makar dok ne poraste dovoljno.
- Mislila sam da si otišao.
- Jabuka mama!
- Mislila sam da si otišao nije odgovor na moje pitanje da li je to moja ćerka u tvojim rukama Vitoria.
