Nestvarna

Poglavlje 4

Narednog jutra se probudila sama u krevetu. Pogledala je pored sebe i videla da je krevet prazan. Na trenutak je pomislila da je sve bilo san. Ali bilo je tako stvarno. Možda zato što i jeste stvarnost – opomenula je sebe.

Tužna, jer ju je ostavio i otišao, ustala je iz kreveta. Ugledala je njegove stvari na podu i tek sad joj nije bilo ništa jasno. Izašla je u hodnik i čula kako neko pliva u bazenu. Nasmejala se i krenula ka vratima.

Prizor koji je videla, pamtiće zauvek. Sunčani zraci su osvetljavali njegovo nago mokro telo, dok je on gledao u grad. Go, ko od majke rođene, uživao je u pogledu.
Skinula je gaćice koje je imala na sebi i opčinjeno ušla u bazen. Trgao se na zvuk vode i okrenuo se baš u trenutku da vidi nju, kako naga ulazi u vodu. Voda je kvasila njeno telo, dok je ona sa osmehom na licu išla ka njemu.

-Dobro jutro. – rekla mu je, kada je prišla.

-Dobro jutro. – bez razmišljanja ju je uhvatio oko struka i privukao ka sebi, ostavljajući glasan poljubac na njene usne.

Obavila je noge oko njegovog struka i strastveno ga poljubila. Osetila je kako je njegov ud krenuo da se budi.

-Ubijaš me. – prošaputao je na njenim usnama i ušao u nju. Ispustila je glasan krik na njegovim usnama i u sledećem trenutku ga poljubila.

Sedela je na kuhinjskom stolu i posmatrala ga je, dok im je spremao doručak, kada se oglasio njen telefon. Dejanovo ime je pisalo na ekranu.

-Sranje. – rekla je i javila se. – Kako je moj bata ovog divnog jutra? – pokušala je da se izvuče.

-Kasniš. – ukorio ju je.

-Uspavala sam se. – slegnula je ramenima kao da je on mogao da je vidi. Andrija joj je prišao i zavukao se između njenih nogu, dajući joj malo sendviča. Griznula je malo, na šta se on nasmejao.

-Gde si uopšte?

-U stanu. Jedem. – rekla je i progutala.

-Molim te, znaš da ne volim kad pričaš punim ustima.

-Nisu puna. – nasmejala se. – U firmi sam za pola sata.

-Požuri, otac je besan. – rekao je i prekinuo vezu.

-Sranje na kvadrat. – rekla je i krenula da siđe. – Otac će da me ubije. – uzela je još malo sendviča i krenula ka svojoj sobi. U tom trenutku je zazvonio i Andrijin telefon. Velikim slovima je pisalo „SLOBODAN“.

-Najebao sam. – rekao je i javio se. – Slobodane u firmi sam za pola sata.

-Dobro, gde si ti?! Znaš da ne volim kad kasniš. Imamo važan sastanak.

-Stizem. – prekinuo je.

Nakon brzinskog spremanja, oboje su se uputili ka izlazu iz zgrade. Ni na trenutak im nije palo da su se možda uputili na isti sastanak.

Četrdeset pet minuta kasnije, Andrija, u odeći od sinoć, nalazio se u sali za sastanke. Gospodin Pavlović i gospodin Mihajlović, želeli su hitan sastanak partnera, kao i svoje dece. Andrija je trebao da zauzme mesto svog oca i konačno je došlo vreme da se svi upoznaju. Mada su se Andrija i Dejan znali, trebalo je da upoznaju treću naslednicu njihovog malog carstva. Da, bogatstvo koje su stekli, bilo je pravo malo carstvo.
Deset minuta nakon njega, Ksenija je ulepršala u salu za sastanke sa blistavim osmehom na licu.

-Izvinite što kasnim. Tata. – prvo je prišla svome ocu i zagrlila ga. Kad god bi zabrljala nešto, na taj način bi se izvukla iz nevolje.

Nije primetila zbunjenog Andriju koji je gledao časkom u nju, a časkom u njenog oca. Trebao je i da pretpostavi. Ni njemu nije bilo jasno, kako odmah nije povezao. Pa naravno, to je objašnjavalo sve.