Nestvarna

Poglavlje 17

Ubrzano je koračala ka marketu koji se nalazio u blizini firme, kada se malo sićušno telo zakucalo u nju. Devojka smeđe kose je podigla pogled i pogledala u Kseniju. – Izvinite. – rekla je.

- Nema veze. – Ksenija se nasmejala. – Nisam gledala kuda hodam.

- Ni ja. – devojka se ponovo nasmejala. Imala je prelep osmeh, prvo je bilo što je prošlo kroz Ksenijine misli. – Ovo čudo je najveća zaraza današnjice. – pokazala je na svoj telefon. – Kucala sam poruku i nisam gledala kuda idem. – brbljala je. – Natalija. – pružila je ruku.

- Ovaj.. Ksenija. – Ksenija se kiselo nasmejala.

Kada je prvi put ugledala Nataliju, mislila je da je tinejdžerka, ali sada je mogla bolje da je osmotri. Bila je to slatka, sitna brineta koja je njoj bila odnekud poznata. Kao da ju je srela negde.

- Izvini... – započela je Ksenija. – Stvarno žurim. Kasnim na posao.

- Da, da. Naravno. Izvini što sam te zadržala. – Natalija se sklonila kako bi Ksenija mogla da prođe. – Vidimo se. – nasmejala joj se.

Već na prvi pogled, Kseniji je bilo nešto čudno kod ove devojke, ali nije znala šta. Zamišljeno je krenula ka firmi, zaboravljajući da je krenula u market. Natalija je još jednom pogledala ka Kaseniji, a zatim nevoljno izdahnula, stavljajući svoju bežičnu slušalicu u uvo i nastavljajući pravo.

- Brza si. – bilo je prvo što je Mila rekla kada ju je ugledala.

- Bože, zaboravila sam. – udarila se po čelu. – Neka brbljiva devojka je naletela na mene, zaboravila sam gde sam pošla.

- Jesi li dobro? – Mila je zabrinuto pitala.

- Da, da, jesam. Zbunjena sam. – krenula je ka kancelariji, pa zastala. – Andrija je u kancelariji?

- Ne. – Mila ju je čudno pogledala. – Izašao je pre 2h. Ide na put sutra.

- Jao da. – lupila se rukom u čelo. Šta joj se dešava?

- Sigurno si dobro?

- Ta devojka, toliko mi je poznata, a pojma nemam gde sam je srela. Jako prijatna, a opet s druge strane jako čudna devojka. Ne znam.

- Možda si je sretala po gradu.

- Vrlo verovatno. – izdahnula je. – Donesi mi jednu kafu, molim te.

- Odmah. – nasmejala joj se toplo i krenula.

Nakon napornog dana na poslu, umorno se uputila ka svom stanu. Jedva je čekala da vidi Andriju i zagrli ga.

- Dobro veče, Dragane. – nasmejala mu se i zastala.

- Dobro veče, mila. Stigla je dostava. – uzeo je woltovu kesu i pružio joj.

- Hvala ti. – uzela je kesu, a potom krenula da uzme novčanik i da mu novac. – Andrija je gore?

- Da, gospodin je stigao danas popodne.

- Hvala. – nasmejala se i krenula gore. On će joj skrenuti misli.

Ušla je u stan, spuštajući ključeve u činiju koja je bila na komodi odmah pored vrata, a potom izula štikle. Kaput je ostavila na čiviluku, a torbu stavila pored činije. Kasnije će je odneti u sobu.

Krenula je ka terasi, jer je znala, da Andrija ima običaj da sedi tamo, kada je lepo vreme. I bila je u pravu.

Ugledala ga je, kako samo u sivim trenerkama, sedi na velikoj garnituri i pije belo vino. Nasmejao joj se svojim najlepšim osmehom i ona je hipnotisano krenula ka njemu.

- Bože, koliko će mi nedostajati ova slika narednih dana. – spustila je poljubac na njegove usne.

- Sreća pa ću biti odsutan samo tri dana. – rekao je i ponovo je poljubio.

- Donela sam nam večeru. – podigla je kesu sa hranom.

- Italijanska?

- Naravno. – nasmejala se.

- Ti si žena mog života.

- Znam. – rekla je i sela pored njega.

- Razmišljao sam o nečemu. – Andrija je rekao, nakon večere. I dalje su sedeli na terasi i uživali u noći koja je bila pred njima, dok ih je belo vino opuštalo.

- Svaki put se uplašim kad čujem to od tebe. – rekla je kroz osmeh.

- Biću blag ovog puta. – nakezio se. – Mislim da je vreme da krenemo da živimo zajedno.

- Ali mi već živimo zajedno. – nije razumela poentu.

- Da, ali treba nam jedno mesto za život. Jedna kuća ili stan. Da li hoćeš da se preselimo u moj stan?

- Ali ja ne mogu da se odreknem svog stana. – nikako. – Zašto ne bismo živeli ovde?

- Da dođem na miraz? Ni u ludilu.

- Ali to ne bi bio miraz. – nasmejala se. – Stan je i onako moj. Uostalom, bolji je od tvog.

- Znam, ali opet... – izdahnula je i uhvatila ga za ruke.

- Gledaj. Ovo je prevelik stan za jednu osobu, ali je najpregledniji stan u kome sam bila. Imamo sve ovde. Bazen, prelepi pogled sa dve terase. Prostrano je. Ako je zbog teretane, napravićemo je. Znam da voliš da budeš ovde.

- Obožavam da budem ovde.

- Znam. Obožavaš ovaj pogled. To nemamo u tvom stanu. Iskreno, ne želim da ga prodam, a ne bih volela ni da ga izdam nekome. Šta ako upropaste sve ovo, znaš koliko sam se trudila. – tužno ga je pogledala.

- Nemoj da me gledaš tim tužnim, naivnim pogledom, znaš da poželim da uradim sve za tebe.

- Znam. – nasmejala se.

- Useliću se kod tebe. – rekao je. – Biće mi čas da delim sa tobom ovaj stan.

- Jes! – viknula je i poljubila ga.

- Bože, koliko će da me podjebavaju.

- Braniću tvoju čast. – nasmejala se slatko i poljubila ga glasno. – Sad idem da se okupam u onom bazenu.

- Pridružiću ti se.

--------------------------------------

Ja se stvarno izvinjavam što me ovoliko dugo nije bilo, ali evo, obećavam kraj uskoro. Dala sam sebi zadatak da je završim što pre.

Marijola.