Nestvarna

Poglavlje 7

Tri meseca kasnije

Dani su prolazili brzinom svetlosti, a da ni sama nije bila svesna toga.
Ove nedelje joj se završavao otkazni rok i konačno je mogla da se posveti svom novom poslu.
Koliko god joj je bilo teško, što je morala da napusti posao koji je radila godinama, jedva je čekala da se posveti firmi.

Momci su joj ponudili odlične uslove, fleksibilno radno vreme I nekako je i sama podsvesno znala, da su njih dvojica preuzeli veći deo na sebe, samo da bi njoj bilo lakše. Bila im je zahvalna na tome.

Nedostajao joj je Andrija. Čula je da se vratio, ali nisu se sretali. Zvao bi je povremeno, ali svaki vid razgovora bio je isključivo zbog posla. I bilo joj je krivo zbog toga.

- Znači to je to. – čula je dobro poznati glas iza sebe. Okrenula se i ugledala Filipa kako stoji iza nje.

- To je to.

Njihov odnos se u ova tri meseca malo popravio. Više nije imala želju da ga zadavi, ali je bila hladna. Sve što je osećala prema njemu, isparilo je. Na kraju, gledala ga je kao kolegu sa posla i to joj je bilo dovoljno. Teška srca, pomirio se sa tim.

- Još jednom želim da kažem da mi je žao zbog svega.  – započeo je. – Nadam se da ćeš mi oprostiti ovo što sam uradio.

- Zaboravimo to. – rekla je.

- Voleo bih da izađemo nekad. Popričamo.

- Znaš da to nije pametno.

- Znam, ali bih to zaista voleo.

- Zbogom Filipe. – rekla je nekako tužno, po poslednji put se pozdravila sa njim i ostalim kolegama i otišla u neki novi svet.

Dva dana kasnije, nalazila se ispred firme u kojoj je počinjala da radi. Osećala je ogromnu tremu i nije znala kako da se ponaša.

Jedno je, kada ti pomažeš i uskačeš u poslove firme, a drugo je kada ti vodiš firmu koja posluje na globalnom nivou.

- Nervozna? – Dejan ju je trgao iz misli.

- Nisi svestan koliko.

- Hajde, sredićeš ti to. Uostalom šta god da ti treba, tu smo.

- Andrija je tu?

- Da, krenuo je prošle nedelje. Sve okej među vama?

- Da, sve je okej  - želela je više sebe da uveri u istinitost ovih reči, nego svog brata.

Dejan ju je sproveo po firmi, i ako je već i sama sve znala. Onda su se zaustavili ispred Andrijine kancelarije.

- Andrija je ovde. Ja sam dole niz hodnik, to već znaš. Ova kancelarija je tvoja. – pokazao je na vrata kancelarije koja su se nalazila pored Andrijine.

- Šta je sa mojom starom kancelarijom?

- Prebacili smo šefa računovodstva tu. Objasniće ti Mila sve.

- Ko je Mila?

- To bih bila ja. – čula je glas iza sebe. Okrenula se I ugledala slatku plavušu u crnoj haljini. – Mila, drago mi je.

- Ksenija. – uzvratila je pozdrav.

- Tvoja i Andrijina sekretarica. Ostavljam te sad. Ćao. – spustio je lagani poljubac na njeno čelo I otišao u pravcu kancelarije svoje.

Ksenija je ušla u kancelariju i prvo što je primetila, bio je staklom popločan zid. Gusti saobraćaj se prikazivao kroz staklo i iz nekog razloga imala je osećaj da Andrija stoji iza ovoga.

- Gospodin Mihajlović je zahtevao da se ovaj zid prepravi. – čula je Milin glas iza sebe.

- Hvala Mila. – okrenula se ka njoj I na stolu ugledala prelepe bele ruže. Prišla je i ugledala malu porukicu. – „Srećan prvi radni dan drugarice. Budi mi uvek takva, nasmejana i nestvarna. – A.“ – pročitala je na glas I pogledala ka Mili.

Ugledala je Andriju kako stoji i gleda u nju. Mila se okrenula na Ksenijin pogled. – Ostaviću vas. – rekla je i zatvorila vrata.

- Predivne su. – rekla je.

- Birane su specijalno za tebe. – krenuo je ka njoj. Prišao joj je i ostavio nežan poljubac na obraz. – Dejan mi je rekao da imaš tremu.

- Naravno da ti je rekao. – prevrnula je očima. – Gorim.

- Da li mogu nekako da ti pomognem? – šapnuo joj je na uvo, a zatim jedva dotakao usnama njen vrat.

- Mislim da to nije pametna ideja. – rekla je kroz izdah.

Otvorio je usta da nešto kaže, kada se čulo kucanje na vratima. Opareno je skočio od nje u trenutku kada se njegov otac pojavio na vratima.

- Prekidam nešto? – rekao je kroz osmeh.

- Došao sam samo da joj poželim dobrodošlicu. – odgovorio je umesto nje. – Ako ti treba nešto, biću pored.

- Svratiću posle do tebe. – rekao je Slobodan.

- Čika Slobodane. – prišla je i uvukla mu se u zagrljaj.

Bio je to jedan od očevih najboljih i najiskrenijih prijatelja. Obožavala je da provodi vreme sa njim. Uvek se prema njoj ponašao zaštitnički i oduvek joj je delovalo kao da je gleda kao deo porodice. Godinama ga je gledala kako izjeda sebe, zbog toga što Andrija nije odrastao sa njim. I dalje, tri meseca kasnije, nije znala kako nije odmah povezala o čemu se radi. Ko je Andrija zapravo.

- Doneo sam ti poklon, ali vidim da me moj sin preduhitrio. – pokazao je pogledom na ruže.

- Mali gest. – nasmejala se.

- Ovo je za tebe. – iz džepa sakoa izvadio je crnu kutijicu i pružio joj.

- Nije trebalo, znaš da je previše.

- Za tebe, nikad. – pružio je. – Nadam se da će ti se svideti.

Otvorila je kutiji i pogledala prelepi srebrni sat. Skinula je svoj, koji je godinama nosila na ruci, a zatim iz kutije izvadila sat i stavila ga.

- Razmišljao sam šta da ti poklonim, onda sam ugledao ovaj sat i delovao mi je kao stovren za tebe. – rekao je.

- Hvala ti, predivan je. Da naručim kafu? – setila se da ga ponudi.

- Nema potrebe. Tvoj otac me čeka. Nego, razgovarao sam sa tvojim ocem i momcima, želimo da napravimo proslavu u vašu i našu čast. Tvoj otac i ja smo došli ovde sa stilom, želimo da isto tako odemo sa stilom. – ponosno je istakao.

- Mislim da trebate malo manje vremena da provodite zajedno. – našalila se.

- Nikad. Dogovori se sa momcima o detaljima, ja sada moram da idem. – zagrlio ju je ponovo i poljubio u obraz. – I još jednom, srećno.

- Hvala. – nasmejala mu se i on je izašao.

Izdahnula je, a zatim prišla svojoj stolici, sela i zavalila se. Zarotirala je stolicu i ponovo pogledala u grad koji se prostirao pod njenim nogama. Život je lep, zar ne?