Nestvarna

Poglavlje 6

- Vreme je da se udaš. - majka ju je ukorila, dok su spremale salatu. Danas je bio dan za porodicu. Dok su Dejan i njihov otac roštiljali, njih dve su se bakćale oko salate i kolača.

- Prvo Dejan. - prkosno je rekla. - Otkačio te je i sad si došla mene da daviš. - rekla je kroz osmeh. Obožavala je svoje roditelje.

- Pazi kako pričaš sa mnom. - pripretila joj je. - Ja sam ti majka. - kao ozbiljno je istakla. - I da, otkačio me je. - oprala je krastavac i krenula da ga ljušti. - Samo brinem za vas. Vreme je da ovom kućom trčkaraju mala deca.

- Kad dođe vreme za to.

- Imaš li nekog sad? - poželela je da joj kaže za Andriju, ali nije mogla.

- Ne. Od kako sam raskinula sa Filipom, sve je monotono. - slagala je.

- Zar je toliko loše, da ne možeš da mu oprostiš?

- Neke stvari ne zaslužuju oproštaj. - poljubila ju je u obraz. - Idem da vidim kako napreduju.

Nije više želela da razgovara o svom ljubavnom životu i pobegla je napolje.

- Davite za unuke? - njen otac je pitao čim je video.

- Želi unuke. - rekla je i sela na stolicu do njih.

- Pivo? - Dejan je pitao.

- Može. - uzela je limenku piva i otvorila je.

Nakon divnog popodneva uputila se ka svom stanu. Ležala je na ležajci u belom kupaćem kostimu i razmišljala o tim zelenim očima. I taman, kada je želela da ga pozove i potvrdi viđanje za večeras, na njenom telefonu se prikazalo njegovo ime.
Ushićeno je poletela ka telefonu, otvorila poruku i osmeh joj je nestao sa lica. - Ne stižem večeras. Izvini. - kratka poruka, koja ju je slomila na milion delova.

- U redu je. Vidimo se neki drugi dan. - napisala je i poslala. Ostavila je telefon na stočiću i bez razmišljanja ušla u bazen. Zagnjurila je glavu u vodu. Delovalo joj je kao večnost. Kada joj je ponestajalo vazduha, izgnjurila je iz vode i uhvatila vazduh.

Imala je osećaj, kao da je čitav dan provela u vodi. Iscrpela je sebe na sve moguće načine, samo da bi mogla da zaspi. Nakon brzinske večere, legla je u krevet i zaspala.

Narednih dana je bilo isto. Od Andrije nije bilo ni traga, ni glasa, a to ju je ubijalo. Nestao je. Otišao je. Dejan je bio u pravu. Podsvesno je znala da će doći do toga, i iščekivala je to, ali nije bila spremna.
Misli je zaokupirala radom po čitav dan, a nakon posla bi trenirala. Gledala je da maksimalno isforsira sebe, samo da ne bi mislila na njega.
Ovog puta ju je bolelo, mnogo više nego kada je Filip nestao. Ali za razliku od Filipa, Andrija se neće vratiti.

Dani su joj prolazili, a da ni sama nije bila svesna toga. Čekala je, a nije ni znala šta da čeka. Nadala se, ali nije ni znala čemu se nada.

- Mogu da pitam Mladena, ako želiš. - Anita je predložila. Sedele su na terasi i pile limunada.

- Neka. - tužno se nasmejala. - Mi i onako nismo bili zajedno.

- Zašto ga ne pozoveš?

- Koja je poenta toga? Želeo je da ode. Otišao je.

- Mislila sam da ste imali nešto.

- Izgleda da to što smo imali nije bilo dovoljno. Ali dosta o meni. Ti i Mladen? Kako ide?

- Dobro. - Anita se nasmejala. - Jeste da nisam planirala da mu dam šansu i da sam htela odmah na početku da ga frendzonujem, ali drago mi je da nisam. - izdahnula je. - Na sedmom sam nebu drugarice.