Nestvarna

Poglavlje 16

Spavala je na njegovim grudima, dok ju je Andrija čvrsto grlio u snu, kada je u pozadini čula telefon kako zvoni. Nevoljno je krenula da se budi, ali nije želela da ustane. Nadala se da će ta osoba, koja je zvala, samo prestati da je zove. Ali to se nije desilo.

Taman kada je mislila da je ta osoba odustala, telefon je krenuo da zvoni.

- Molim te isključi ga. – Andrija je rekao promuklim glasom. – Vrati se u krevet.

- Hoću, čim ga nađem. – frknula je i ugledala ga na stočiću na drugom kraju sobe.

Prišla je i telefon je u tom trenutku prestao da zvoni.

- Sranje! – rekla je i Andrija je skočio i seo u krevet.

- Sve u redu? – pogledao ju je zabrinuto.

- Mrtva sam! Tako sam mrtva.

Gledala je u telefon i dvadeset propuštenih poziva od svoje majke. Imala je i pet poruka, ali nije smela da pogleda. Taman je krenula da mu objasni šta se dešava, kada je neko pokucao na vrata.

- Trenutak! – rekla je i na brzinu obukla Andrijinu majicu i šorc. – Ljuta je je l' da? – rekla je čim je ugledala svog brata na vratima.

- Besna je.

- Šta se dešava? – Andrija je pitao iza Ksenijinih leđa. Obgrlio ju je oko struka i spustio nežan poljubac na njeno rame.

- Izašle su vesti o vašoj navodnoj veridbi.

- Šta?! – oboje su viknuli.

- Mama je to videla i blago rečeno, besni. Otkud sad veridba, a da nije znala ni da ste zajedno.

- Molim te, pronađi članak. – poraženo je rekla Andriji, koji je već čeprkao po svom telefonu.

- „Da li mi to čujemo svadbena zvona? Ksenija i Andrija, poslovni partneri, uhvaćeni kako uživaju u svojim danima veze." – krenuo je da čita. – „Mladi par, viđen je kako roštilja, u zagrljaju kod vikendice Andrije Mihajlovića." Bar smo lepo ispali na slici. – rekao je i pokazao joj sliku, njih dvoje. Ona je bila u njegovom zagrljaju, gledajući ga očima punih ljubavi, dok joj je on pričao nešto. Licem joj je igrao prelepi osmeh.

- Bar to. Tražiću da nam urade ovu sliku, da nam stave na spomenik. – sarkastično je rekla. Krenula je da doda još nešto, kada joj je telefon zazvonio. Pokazala je momcima ko je zove i mučno izdahnula.

- Otišao sam. – Dejan je rekao i pobegao.

- Kukavice! Halo mamice. – rekla je.

- Nemoj ti meni mamice! Gde si?

- Spavam mama.

- Zašto preko novina saznajem da se udaješ?

- Verovatno zato što se ne udajem. – sarkastično je rekla.

- Prekini! Dolazi kod mene!

- Nisam u gradu. – uhvatila se za koren nosa.

- Sa njim si, zar ne?

- Sa kim? – pravila se luda.

- Ne pravi se luda. Andrija je pored tebe?

- Da. – pogledala je u njega.

- Uključi me.

- Ali mama.

- Rekla sam ti da me uključiš. – izdahnula je i uključila je, kako bi i Andrija mogao da čuje šta želi da kaže. – Zdravo zete.

- Zdravo gospođo.

- Kako si? – sarkastično je pitala.

- Divno, kako ste vi? – Ksenija ga je popreko pogledala.

- Bila bih dobro, da sam znala da mi ćerka ima dečka i da tu vezu krije od mene! – viknula je i rekla sve u jednom dahu.

- Planirali smo da vam kažemo.

- Kad? Kad se rodi dete?

- Uskoro. – slegnuo je ramenima.

- Koliko to traje?

- Od skoro. – Ksenija je dodala.

- Tebe nisam ništa pitala.

- Zašto si tačno ljuta?

- Jer nisam znala da mi ćerka ima dečka.

- Mama, ja imam dovoljan broj godina. Uostalom, zar mi ti nisi rekla da ga zavedem? – pokušala je da se našali.

- Molim? – Andrija ju je pogledao.

- Objasniću ti kasnije.

- Da, ali sam mislila da ćeš da mi kažeš kad se to desi.

- Mama, pričaćemo kasnije, moram da idem.

- Kad se vraćate?

- Sutra.

- Gde je onaj probisvet od tvog brata?

- Pobegao je kada je video da si zvala. Uostalom i on ima devojku driblaj njega. Ćao. – rekla je i prekinula vezu. – Ubiće me.

- Znači, trebalo je da me zavedeš. – obavio je ruke oko njenog struka.

- Da, i da te nateram da se zaljubiš u mene i oženiš me. – lice joj je krasio blistav osmeh. Razmišljaće kasnije o majci. Obavila je ruke oko njegovog vrata, na šta je on instiktno privukao ka sebi. – I kako mi ide?

- Jako loše. Moraš više da se potrudiš. – prošaputao je i ostavio nežan poljubac na njen vrat.

- Onda da se potrudim.

Nervozno je cupkala nogom, čekajući da se Andrija parkira u dvorištu, ispred njene porodične kuće. Izdahnula je još jednom i pogledala u njega.

- Spreman? – pitala ga je.

- Osećam se kao da idem na streljanje. – nasmejao se. Voleo je svoju buduću taštu, mada je znao koliko je mogla da bude tvrdoglava i naporna.

Dejanovi i njegovi momački dani su u jednom periodu bili njeno glavno interesovanje. Priče i predavanja koja im je držala, nikada neće zaboraviti. Ali kako nikada nije sretao ovo ljupko i divno biće, nikada mu neće biti jasno.

Verica Pavlović je izlepršala iz kuće sa blistavim osmehom na licu.

- Najebali smo. – Ksenija je rekla kada je ugledala svoju nasmejanu majku.

- Deco draga. – rekla je i oboje ih privukla u medveđi zagrljaj.

Ni na sekundu nije bilo one žene, koja je dan ranije vikala na njih dvoje, jer su krili vezu. Da se razumemo odmah, Verica nije bila ona majka koja je život svoje ćerke držala pod svojim nadzorom, ali je ipak sa druge strane volela sve da zna. Nije joj bilo jasno, kako je njena ćerka mogla da sakrije od nje toliko veliku stvar.

Nakon ručka, svi su sedeli u dvorištu i pili kafu, kada se glas Verice čuo.

- Kad krećete sa pripremama za svadbu? – Ksenija se na ove reči zagrcnula, a zatim pogledala u svoju majku.

- Čiju svadbu mama?

- Vašu. – slegnula je ramenima. – Kako čiju?

- Ali majka, mi smo kratko zajedno. Koja crna svadba.

- Ali...

- Nema ali. Pusti nas da uživamo u vremenu koje provodimo zajedno.

- Dobro. – snuždila se, što je Kseniju nasmejalo. – Ali obećavate da će biti svadbe.

- Mama... – ponovo ju je pogledala.

- Dobro. – digla je ruke u znak predaje i svi su se nasmejali na to.