Nestvarna

Poglavlje 8

Dve devojke su sedele za stolom, na krovu firme u kojoj su radile i sa osmehom na licu čavrljale o svemu. Mila je zapravo bila devojka sa puno tračeva, a Ksenija je obožavala da tračari. Ali nije to bilo ono klasično tračarenje, već tračarenje sa stilom. Onako, kako je njoj priličilo.

Smejala se nečemu što je Mila govorila, kada se on liftom popeo na krovu zgrade. Izdahnuo je i sa osmehom zavrteo glavom. Duži trenutak ju je posmatrao kako se smeje. Delovala je tako spokojno i srećno. Želeo je da on bude razlog njene sreće. Nakon par minuta, rešio je da ih prekine.

Sa šoljom u ruci im je prišao. – Da li je slobodno? – i ne sačekavši odgovor, seo je pored nje.

-Znaš, mislim da smo ti dali previše privilegija ovde. – nasmejao se i spustio poljubac na njen obraz, a zatim prebacio ruku preko naslona njene stolice. Mila je to primetila, ali nije ništa rekla. Od samog početka je imala osećaj kao da se među njima nešto dešava, ali ko je ona da donosi zaključke?

-Tuži me. – nasmejala se i otpila malo kafe.

-Za deset dana postala si miljenica firme. Otela si mi sekretaricu. Tračarite danima.

-O srećo, ja sam miljenica firme mnogo više od deset dana. – pokazala mu je osmeh od milion dolara. – Uostalom, tuži me šefu. – želela je da mu se isplazi, ali to je bilo detinjasto. Uostalom, Mila je bila tu.

-Mila, da li bi mogla da pogledaš onaj izveštaj? – želeo je da je otera.

-Naravno. – ustala je. – Idem ja, mi neki moramo da radimo. – nasmejala se i otišla. Nije trebao dva puta da joj kaže, odlično je znala poruku njegovog pitanja.

-Oterao si je. Pauza još uvek traje. – opomenula ga je.

-I onako je često na pauzi. Ne mogu da dođem do tebe od nje.

-A želeo si da dođeš?

-Svakog dana.

-Onda zakaži sastanak. – rekla je kroz osmeh.

-Pa ona zna da provocira.

-Tebe? Uvek. – i dalje se smejala.

-Da li je sve spremno za večeras? – večeras je bila gala zabava firme.

-Trebalo bi da jeste.

-Da li želiš da mi budeš pratilja?

-Zapravo, već sam se dogovorila sa Dejanom. – nevoljno je izdahnuo na ove reči. – Ali mogu da ti obećam prvi ples.

-Prvi i svaki naredni.

-Dogovoreno. – pružila mu je ruku u znak dogovora, koju je spremno prihvatio. Duži trenutak je pustio, da njena ruka utone u njegovu.

Nisu mogli da opišu osećanja koja su imali. Oboma se činilo, kao da su ovo stvari koje su svakodnevno radili. Njegovi mali znaci pažnje, činili su da se ona oseća posebno, voljeno. Kao da je to često radio. I ako je nesvesno stavljao ruku na naslon njene stolice, i ako je nesvesno stavljao svoju ruku na dno njenih leđa, njima se činilo, kao da je to nešto što su oduvek radili. Kao da se nisu sreli pre par meseci.
Jesu se oni znali kao deca, ali to je ništa u poređenju sa ovim. Jer nijedno od njih dvoje, nije znalo u šta je ovo drugo odraslo.

-Vidimo se večeras onda. – rekla je i ustala, a i on sa njom. – I da, izaći ću ranije sa posla.

-Nisam ni sumnjao u to. – približio joj se. – I hoćeš li mi reći konačno, koja je boja haljine? – prošaputao joj je na uhu i ostavio poljubac na njen vrat.

-Videćeš večeras. – rekla je teško dišući. To joj je bila slaba tačka i on je to znao. – Strpi se. – udaljila se od njega, jer je imala želju da ga poljubi, a znala je da ne sme.

Nisu mu bili jasni njegovi postupci, jer se mesecima ništa nije dešavalo među njima, ali se nije bunila. Osećala je, kao da to treba tako.

Obukla je duhu haljinu, boje šampanjca, koja je išla uz njeno telo, ističući njenu vitko telo. Gola leđa, prekrivale su blage lokne njene duge kose. Dva pramena napred, bila su podignuta i zakačena pozadi. A blaga šminka na njenom licu, isticala je nju, nestvarnu.

Ruku pod ruku sa svojim bratom, ušetala je u prostoriju punu ljudi, kako poznatih, tako i nepoznatih. Ni sama nije znala da će ovde biti svi oni.

-Ostaviću te kod naših, idem da se promuvam i dolazim da te upoznam sa nekim ljudima. – rekao je kada su se uputili ka stolu za kojim su bili njihovi roditelji.

-Nemoj dugo.

Pričala je sa Andrijinom ocem i smejala se kada je Andrija ušao u prostoriju. Dah mu se zaustavio kada ju je ugledao. Haljina je bila kao stvorena za nju. Ona, najlepša u prostoriji, izgledala je tako nevino, nestvarno. Gledao je kako se isticala u ovom svetu, drugačija, a opet s druge strane, nalazila se tu gde je trebala da bude.
Namestio je crni sako, i krenuo ka njoj, ignorišući sve oko sebe. Osetila je njegov pogled i okrenula se ka njemu, sa osmehom na licu.

Bio je toliko drugačiji od momaka sa kojima se inače viđala, ali joj je bio takav savršen, a odelo koje je nosio? Želela je da ga skine. Osetila je toplotu koja se osećala u vazduhu i koja je bila samo njoj primetna. Gledala ga je direktno u oči, dok je samouvereno išao ka njoj.

-Udavio si je. – rekao je svom ocu i spustio ruku na dnu njenih leđa, a toplota koju je osećala, postala je još jača. – Tako nestvarna. – prošaputao je, a zatim ostavio poljubac na njen obraz.

Nakon što se sa svima koji su bili za stolom pozdravio, ponovo je prišao i stao pored nje.

-Hajde, želim da te upoznam sa nekim. – zajedno su se udaljili od stola.

Upoznao ju je sa dosta ljudi sa kojima su sarađivali. A onda je krenuo prvi ples.

-Izvinite. – rekao je grupici ljudi u kojoj su se nalazili i prošaputao joj. – Da li si za ples? – ispružio je ruku, koju je ona spremno prihvatila.

Svi pogledi su bili uprti u njih, a gospođa majka je sve to gledala sa podignutom obrvom. Verica je bila žena kojoj ništa nije moglo da promakne, a kamoli činjenica da je Slobodanov sin bacio oko na njenu ćerku. Sa podignutom obrvom i osmehom na licu, posmatrala je dvoje mladih ljudi kako sa osmehom na licu plešu i ćaskaju o nečemu.

-Prelep su par, zar ne? – Slobodan joj je prošaputao.
-Da, kao stvoreni jedno za drugo. – na trenutak je pogledala u njega i rekla: „Ja Verica, neću se smiriti dok se njih dvoje venčaju.“

Slobodan se na ovo grleno nasmejao, a zatim uhvatio suprugu svog najboljeg prijatelja i pitao „Da li si za ples?
-Sa tobom? Uvek. – on je klimnuo svom drugu i zajedno se sa njegovom suprugom dovukao do podijuma gde su ostali plesali.

Verica je bila zainteresovana za Andriju i Kseniju, a kada se ona za nešto zainteresuje, njoj to postane prioritet. Više joj ništa nije bilo bitno. Želela je samo da uda svoju ćerku. A Andrija je bio kao stvoren za to.

-Želeo bih da popričamo o nečemu. – Andrija je rekao i okrenuo Kseniju.

-O čemu?

-O nama. – primakao ju je bliže sebi.

-Nama? – kopkalo ju je šta je želeo da joj kaže.

-Da.

-U redu, pričaćemo.

-Ali ne ovde, ne sada. – suptilno je pokazao na Vericu i Slobodana.

Oboje su se nasmejali kada su ih videli. Verica se pretvarala da sluša Slobodana, dok je sa druge strane, zapravo, pokušavala da čuje o čemu su Andrija i Ksenija pričali, ali bezuspešno. I to ju je ubijalo.

Kseniju je do kraja večeri kopkalo šta je Andrija želeo da joj kaže. Nakon plesa, često joj je bio u blizini. Njegovi prsti koji su ovlaž dodirivali njenu ruku, njeno rame, ubijali su je. Želela je da ih oseti. Morala je da ih oseti.