Nestvarna

Poglavlje 13

Dani su im prolazili sporo. Činilo joj se kao večnost. Mislili su da će ih ovih deset dana udaljenosti, ohladiti, udaljiti, ali ona je samo jedva čekala da se ponovo uvuče u njegov zagrljaj. Zato je rešila da rizikuje, zato je rešila da ga pita da pokušaju.

Odbrojavao je dane kada će je ponovo videti. Razgovori su im postajali sve duži, sve češči. A selfija i slika svega što su radili, prosto ni na sekundu nije manjkalo. Znali su u svakom trenutku gde se ovo drugo nalazilo. I zato je on doneo odluku. Želi da pokušaju.

Jedva su čekali da završi sve da se vrati kući. U njen zagrljaj.

A sastanci, trajali su mu kao večnost. Toliko je želeo da sve završi odmah i sad i da je pozove i priča sa njom.

Prijali su mu razgovori sa njom.

Nerviralo ga je to što ona nije mogla u svakom trenutku da mu se javi. Jer su i sami bili u haosu a poslom. Znao je da ju je Dejan kažnjavao zbog zabušavanja i prebacio sav posao na nju. Znao je da je pored posla u firmi radila na nekom novom programu. A znao je sve to, jer je ona konstantno bila pod pritiskom, željna da zadavi svog brata.

Umorna zbog prekovremenog rada, dvanaesti dan kasnije, neraspoloženo je ušla u zgradu. Javila se Draganu i krenula da prođe, kada ju je zaustavio.

- Imaš goste. Pustio sam ga gore. – rekao je Dragan.

- Stvarno? – oraspoložila se. Palo joj je na pamet da je Andrija stigao ranije, jer je na žalost morao da ostane u Beču još četiri dana. – Hvala ti. –

Sto posto uverena da je Andrija u njenom stanu, uputila se ka lifru. Ne seća se, kada joj je put do stana bio dug, kao sada. Popravila je svoju razbarušenu punđu, namestila belu haljinu i popravila ruž na svojim usnama, kada se lift zaustavio.

Srećna je uletela u stan i prigušeno svetlo joj je privuklo pažnju. Krenula je ka terasi, jer je znala da je tamo.

Ali tamo nije bilo Andrije. Umesto njega, Filipova silueta, gledala je u grad. Osmeh joj je nestao sa njenog lica i besno je krenula ka njemu.

- Šta ti tražiš ovde? – hladno je rekla.

- Ksenija. – Filip se sa osmehom okrenuo ka njoj. – Prelepa si.

- Nisi mi odgovorio na pitanje.

Iskulirao je po drugi put njeno pitanje i krenuo ka kući. Tek sada je primetila da je pripit, a onda je primetila i viski koji se nalazio na malenom stočiću i tek tada je videla da je držao čašu u desnoj ruci.

- Vidim poslužio si se. – sarkastično je rekla.

- Tebe nije bilo. Dugo sam te čekao i bio sam žedan. – slegnuo je ramenima. – Gde si bila?

- Radila sam. Pitam te po poslednji put, šta tražiš ovde?

- Došao sam da se oprostim sa tobom. Idem.

- Srećan put.

- Ne želiš da znaš gde idem?

- Ne. Želim samo da odeš.

Plavokosi muškarac je sa osmehom na licu ušao u zgradu, pozdravio Dragana i uputio se ka stanu u kome se nalazila njegova draga.

Buket crvenih ruža mu se nalazio u desnoj ruci, dok je gledao svoj odraz u ogledalu lifta. Jedva čeka da je zagrli.

Ušao je u njen stan, a zatim čuo njen ljuti glas „Ne. Želim samo da odeš."

Sakrio se, kako ga ne bi videli i po prvi put, prisluškivao. Želeo je da zna ko je muškarac, koji se u deset uveče nalazi u dnevnoj sobi, njegove buduće devojke. Devojke, koju će jednog dana oženiti. Da li je svo ovo nadanje bilo uzalud?