Idalje te čekam

14.DEO

Sat na zidu otkucava 21 sat. Ja idalje sedim za stolom sa sada vec polu golim gospodinom i idalje brojim i pišem novčanice raznih boja. Idalje pokušavam da se oduprem želji za njim, ali kako je gospodin rešio da ostane go dok završimo moje odupiranje je sve tanje i tanje. 

Protrljam slepoočnicu koja sada već pulsira od umora. Da mi je neko pričao da je brojanje para ovako zamorno ne bih mu nikada poverovala. Osetim povlačenje pramenova moje kose, što me trgne iz mojih misli. 

Okrenem se ka Nenadu koji pored mene sedi bez košulje, ponosno pokazivajući svoje istetovirano telo. Gleda u mene kao dete u čokoladu i ne pomera pogled ni sekunde. 

Pogledam ga prekorno i vratim se svom poslu nadajući se da ne crvenim previše. nastavljam da brojim novac ali ovog puta osetim njegovu šaku na svom struku. 

"Hoćeš li me ostaviti na miru čoveče ludi?!?"

Nasmeje se na moje reči, a ja okrenem stolicu ka njemu iščekivajući krajnji odgovor

"Mnogo si slatka tako nadrkana"

Uhvati me za kukove i pribije me uz sebe, ne dozvoljavajući mi da se odaljim ili pomaknem na bilo koji način od njega.

"Vidiš i sam da ti taj bezvezni striptiz nije uspeo, batali me više"

"Vidi ti nju, jutros me nudiš doručkom i zajedničkim životom, aa sada glumiš barabu"

Krenem da mu tresnem jednu šamarčinu ali me ruka na zglobu spreči u tome

"Ne pokušavaj to nikad više"

Pogleda me prekorno i za sekundu njegove vrele usne nadju put do mojih, ljubi me jako, ljubi me kao da sutra neće svanuti. Ne odaljujemo se ni na sekundu, ne pomeramo glave ni milimetar iako sam sada već na stolu izmedju njegovih ruku i raskopčane košulje...

Uzimam štikle sa poda i lagano ih navlačim, dok on zavaljen u boksericama sedi u stolici sa cigaretom u ruci. Oblačim se okrenuta ledjima ka njemu, ja i moj bedni karakter.. po ko zna koji put kažem da ću ga iskulirati i isponova padam na njega. Okrećem se kako bih pokupila kaput ali me njegova ruka spreči da izadjem.

"I sama znaš da nisam bio loš da bi sad samo otišla"

" Je l hoćeš da ti platim možda?"

Ova moja rečenica promeni izraz njegovog lica i on ustane sa stolice vidno besan, aa ja shvatim da sam preterala ali šta je tu je nema nazad 

" Šta si rekla to?"

"Rekla sam je l hoćeš da ti platim, pošto je to izgleda jedini način da me ostaviš na miru"

Naslonim ruke na sto isto kao i on i ponovo smo par milimetara jedan od drugog ali ovog puta gorimo od besa ne od strasti 

"Je l ti shvataš da bih mogao da te ubijem sada?"

"Samo izvoli, to je izgleda jedini način da me ostaviš na miru"

"Ja tebe uopšte ne razumem, jutroš mi malte ne nudiš brak, a sada se praviš hladna!"

"Prekini da vičeš na mene!!"

"Dzabe glumiš hladnoću sada, nikad ne uspeš da mi odoliš mila"

" I šta sad hoćeš od mene?!, Šta?!?"

" Da prekineš da se ponašaš tako, i da konačno shvatiš kakvu ti je šansu život pružio"

Zaćutim na minute zbunjena, o kakvoj šansi od priča

"Kakva šansa Nenade?"

Savije pogled i dodje do mene sa druge strane stola, spusti sada već nežno ruke na moje kukove i pogleda me u oči, ovog puta pogled je mnogo nežniji,tužniji, mnogo dublji i svetliji.

"Ti baš ne kontaš neke stvari a??"

"O čemu pričaš?"

Ne odgovori mi ništa, samo me približi sebi i tako nežno poljubi kao da ću se slomiti svakog časa u njegovim rukama. Odvoji me od sebe i približi u zagrljaj..jedan dug dug zagrljaj

"Znala sam da si se zaljubio mali"

Udarim ga po ramenu, dok čujem tihi smešak iznad sebe. Neću da kvarim ovako lep trenutak ali moraću da mu objasnim neke stvari