Idalje te čekam

16.DEO

*Nenadova perspektiva*

Gledam je kako se lomi ispred mene, kako se u suzama i bolu guši predamnom ali sam ne pomičan, imam osećaj da kad bih je sada dotakao da bi se slomila u milion komadića. Žao mi je što je neki kreten pre ko zna kada ovako do srži povredio, imam potrebu da mu razbijem njušku samo kada bih mogao da saznam gde je..

Pokušam da je zagrlim ali se skloni, pokušam da je uhvatim za ruku ona je povuče, razumem da je povređena ali ne treba sve da gura od sebe 

"Jebote pusti me da ti pružim podršku u ovom momentu"

"Ne treba mi!! Ne trebaš mi ni ti ni tvoja glupa podrška ni bilo šta što ima veze sa tobom!"

"Katarina smiri se, uzrujana si i loše ti je..."

"Kako ne razumeš!?! Ne želim te pored sebe!!"

Na trenutak savijem glavu jer nekad reči stvarno znaju da zabole ali se sastavim iste sekunde

"Nisi u situaciji da biraš gospodjice"

Podignem je u naručje sa poda i prenesem je do sobe uz svo njeno komešanje i guranje mene

"Lezi tu doneću ti čašu vode"

Samo se okrenula na drugu stranu bez i jedne reči, naduvena i izmorena od jecaja i plača. Odem do kuhinje i nadjem malu roze šolju u moru različitih bezbojnih staklenih čaša, nasmejem se jer mi ona prodje kroz glavu, ovako sam isto ja video u nju u moru istih i para gladnih riba. Sipam hladnu vodu i odnesem joj do kreveta ali ona je već zaspala.

Drži se za jastuk kao da je najsigurnija stvar na svetu, deluje jako izmoreno i čak i kad spava ima taj tmurni izraz lica. Legnem pored nje i zagrlim je, znam da ne želi moj dodir ali sve dok spava imam šanse da se nadišem mirisa njene kose i njenog parfema