Idalje te čekam

7. DEO

ø Katarinina Perspektiva ø

Samo što sam ušla u zgradu i već me svi gledaju sa mržnjom u očima. Šta ja tu mogu, to je odluka novog direktora da se otpusti više od 60% ljudi. I sama sam bila protiv toga, ali kao što sam već i rekla nisam do ovde došla tako što sam udovoljavala drugima.

Ulazim u lift i u njemu me dočeka Sanja sa kutijama u rukama

- Za sve si ovo ti kriva! Da nije bilo tebe ne bi me nikada otpustio!!

Ova njena glupa laž kojom samo sebe zavarava mi izvuče jedan osmeh na lice, ahh kako žene ne shvataju da muškarci vole samo sebe

- Samo se ti teši dušice.

Dodam čisto da ne bude bez komentara

- Samo te koristi! Nemoj da se nadaš da ćete ženiti jer neće! Iskoristićete i baciti kao običnu krpu!!

- Podseti me ko ovde pakuje svoje stvari.

Skupim oči praveći facu kao da se prisećam

- Aa daa ti, tako da nemoj meni o iskorišćenim krpama, isuviše je rano za lažno moralisanje.

Ne sačekavši verovatno histeričan odgovor samo izađem iz lifta i zaputim se u svoju kancelariju. Ali na ulazu me ne dočeka Aleksa već njegov prazan sto i jedno pismo na njemu. Zbunjeno ga ponesem sa sobom i još zbunjenije krenem da čitam njegov veoma kratak sadžaj.

" Hvala na otkazu, nadam se da ćete dogurati do šefa s obzirom na Vašu bezdušnost. "

P.S. Ne pokušavajte da me dobijete, ne želim Vas u svom životu.

- Aleksa-

Čitam pismo i osećam da mi se nešto steže u grudima. On je bio jedina osoba kojoj sam verovala, jedini prijatelj kog sam imala. Kako je dobio otkaz?  Njegovo ime nije bilo na spisku, čak šta više sećam se da sam njemu dala zadatak da pošalje mejlove svim ljudima koji su bili na spisku. 

U trenutku mi sine misao kroz glavu

Možda Aleksino ime nije bilo na spisku, neko je morao da mu naknadno pošalje mejl, a za ovu oduku smo znali samo ja i osoba ka čijoj kancelariji sam se zaputila kao uragan ka obali. Ulećem u njegovu kancelariju kao furija i njegov zatečen pogled je okidač za moje pucanje

-  Zašto si odpustio Aleksu?!  Njegovo ime nije bilo na spisku!

- Gopsođo smirite se.

Njegov smešak koji bezuspešno pokušava da sakrije me još više izluđuje

- Zašto si ga odpustio?! Odgovori mi! Zašto si poslao naknadno mail samo njemu?! On je moj asistent !

- A ja sam ovde šef i nemoj da vičeš na mene! Lepo je što štitiš svog verenika ali ipak ja ovde donosim odluke, prema tome smanji taj ton jer se sa mnom ne priča tako!

- Nije mi verenik! Nije! Ja sam to izmislila kako bih se spasila tebe i tvoje potrebe da povališ sve što je žensko i što je blizu tebe!

Samo me je nemo gledao podignutih obrva i raširenih očiju, ali ja nisam mogla da se savladam i da ućutim sebe

- Nije bilo potrebe da tako lažeš, ne interesuju me..

- Mene ne interesuju tvoja bedna objašnjenja, dajem otkaz!

-Molim!

Sada je on taj koji ustaje i ima besan izraz na licu 

- Dajem otkaz! Ne želim više da te vidim i nije mi moranje!

Okrenem se i brzim korakom odem, ostavljavši iza sebe samo galamu obaranja predmeta sa njegovog stola. Ne interesuje me njegov bes, upravo sam  zbog njega izgubila možda i jedinog pravog prijatelja u svom životu. Besna ulazim u kola i do daske gazim papučicu gasa , želim da sam što pre kući daleko od ovog odvratnog prostora i još goreg čoveka.

Ne žalim za otkazom i mestom za koje sam se toliko borila i toliko dugo radila, žalim za iskrenim prijateljem kog sam zbog glupe laži igubila i koji je zbog mene izgubio posao za koji se vredno trudio. Ulazim u svoj stan i bacam se na svoj krevet, ne plačem, sve od suza što sam imala odavno je isplakano. Samo ležim tako i zurim u jednu tačku

Zašto uvek kad se sve svede, zašto uvek moram da ostanem sama? Zašto ne mogu da nađem nekog da ostane sa mnom, nego kroz sve moram da guram sasvim sama. Od tolikog razmišljanja i u svom tom sažaljevanju sebe sam zaspala, sa bolom u glavi i besom u srcu. Besom na čoveka koji je za par dana uspeo da sruši sve ono za šta sam ja godinama i sa mukom radila...