Idalje te čekam

15.DEO

/Katarinina perspektiva/

Evo već nedelju dana Nenad i ja se ne odvajamo, da li smo zajedno? Valjda, da li se ponašamo kao da jesmo? Definitivno. Pogotovo ako uzmemo u obzir to da spavam kod njega evo već treće veče za redom. Uvek sam rešena da ću mu reći da ne želim vezu i da ne želim ovo šta god to bilo, ali naravno svaki put kad dodje kući,uvek se taj moj govor izgubi negde u mojoj glavi.

Izlazim iz sobe u kojoj spavam već tri noći za redom, prolazim hodnikom koji sada već na pamet znam, silazim niz stubište stepenica koje znam da ima 25. I prilazim čoveku kog do juče očima nisam mogla da gledam, ja njega ne poznajem ali svako veče ležem kraj njega, spavam sa njim i sa time nastavljam iz dana u dan.

"Dobro jutro." 

Izustim jedva nekako, dok mi se ceo želudac prevrće

"Dobro jutro i tebi, kako si?"

"Dobro, planiram da idem kući."

Dobacim mu između dva gutljaja vode

"Zašto?"

Uhvati me za ruku a ja spustim pogled ka našim spojenim šakama, čujem da mi nešto priča ali moj pogled je prikovan za naše spojene ruke

"Katarina!"

Podignem pogled ka njemu uz jedno propratno mumlanje 

"Šta se dešava sa tobom od jutros??"

"Ništa..samo hoću kuć.i"

"Pa i ovo je kuća."

"Jaoo, zaobiđi me sa tim kliše forama molim te."

Sada ga već samo zaobićem i dok obuvam patike dobacim mu jedno vidimo se. Izlazim iz njegove kuće i odlazim do garaže gde mi je parkiran auto. Na brzinu ulazim, i krećem ka svom stanu, ne znam šta mi je, volela bih nešto sa njim, ali ozbiljna veza? To definitivno nije nešto što ja hoću. 

Ulazim u stan i otvaram vrata ormana, vadim crnu kutiju u koju sam pokušala svu svoju prošlost da zapečatim. Vadim jednu po jednu stvar i sada već suze liju niz moje lice. Vadim polomljene ramove sa slikama, polu spaljena pisma i porukice, vadim karte sa koncerata sastavljane iz parčića,plišane igračkice ušivane iznova i iznova. Ovde se nalazi svaka moja sposobnost da volim i da pružim ponovo sebe nekome, ovde sam ja sahranila svoje osećaje i emocije.

"Odakle ti to?"

Glas iza mene me preseče ali ne želim više bilo šta da krijem.

"Sedi pored mene."

Spusti se polako na zemlju,zbunjen gleda me i ne razume o čemu se ovde radi

"Bila sam klinka kada sam se zaljubila u njega..."

Podižem razbijen ram na kom je lepljeno staklo ali se slika jasno vidi

"Ne mogu da ti opišem koliko sam ga volela i koliko sam apsolutno sve u životu želela sa njim, nisam htela da vidim dalje od njega,htela sam da stvaramo uspomene,da budemo stalno zajedno, da se venčamo, imamo decu...ali to nije bilo ono što je on hteo sa mnom. Jednog dana dok sam ga posle ko zna koje svađe čekala da dođe i da mi kaže da me voli, došao mi je njegov drug u svečanom odelu i gurnuo ovo pismo pod vrata."

Pružim mu pismo ogaravljeno plamenom

"U njemu mi je objasnio da sam mu sve vreme bila sporedna stanica i zahvalio mi se na svoj ljubavi koju sam mu pružila, ali da je on ozbiljan čovek i da ja nisam ono što mu treba."

Okrenem se sada već naduvena ka Nenadu koji me gleda bledo i zbunjeno

"Tog dana se ženio sa njom, napisao mi je pismo kako bi sprao greh preljube sa sebe, dok sam ja čitala pismo i gušila se u njegovoj izdaji, on je sa drugom slavio dan o kom sam ja maštala i zamišljala nas dvoje.."

"Katarina jaa.."

"Sačekaj...razlog zbog kog ja ne želim ništa ozbiljno, je upravo čovek kog gledaš na slici, ne jer mu se nadam da će mi se vratiti, prestala sam to odavno..Već zato što ja posle njega nisam sposobna da volim. I taj polomljeni ram,ove iscepane karte,šiveni mečići..sve su to moji bedni pokušaji zaboravljanja prošlosti. Zapalim pismo nakon sekunde ga polijem vodom da ne izgori, rasečem meče pa sedim i zašivam ga satima i satima..ja ne mogu da zaboravim svoju prošlost, tu je da me uvek opominje i podseća kako sam proša kada sam verovala..kada sam ludo volela. Ne želim da se nadaš i da misliš da si našao nešto posebno. Nisi. Ja sam to prošla i ne želim da te zavlačim kao što je drugi mene...ja ne mogu da ti pružim ljubav kojoj se ti nadaš.."