Srce zveri II

Jedanaesto poglavlje - Akcija

Jasmina

Junsko veče je bilo sveže, temperatura se spustila poprilično u odnosu na dnevnu sparinu koja nas je pogađala tih dana. Bolnica, kao i prostor oko nje, bila je strašna. Maki, Miško i ja smo užurbano gurali nosila na kojima je Dragan ležao zakamufliran. Prolazili smo kroz sablasne hodnike, sve je bilo mračno i pusto, kao zgrada duhova.

Miško je sredio sa našim ljudima da se na celom spratu isključe sigurnosne kamere na 10 minuta kako bismo mogli neopaženo da odemo odavde. Celi život sam mislila da su Dragan i on previše paranoični, da stalno dižu nepotrebnu tenziju i paniku ali tek sada sam osetila njihovu svakodnevicu na svojoj koži. Nijedan od njih dvojice nije patio od paranoje, već od čiste predostrožnosti.

Mračnim bolničkim hodnikom su odzvanjali samo naši oprezni koraci i tiho škriputanje nosila. Paničila sam, osećala sam adrenalin koji se mešao sa krvlju u venama mog napetog tela. Glava kao da mi je bila prazna, sada ništa nije bilo važno, samo da mi izađemo odavde živi i nepovređeni.

Molim te Bože, hoću ponovo da vidim svoje dete...

Molila sam se u sebi bez da sam reč rekla, sada nije bilo vremena za priču. Smirivala sam svoje haotične misli brojanjem koraka, to sam nekada davno pročitala u nekoj knjizi.

75, 76, 77...

Kada sam izbrojala 91 korak, ušli smo u lift. Automatska metalna vrata su se polako zatvorila za nama i lift je krenuo da se spušta i prizemlje. Zbog stajanja u mestu i tišine koja je vladala u skučenom prostoru lifta, strah me je ponovo obavijao svojim kandžama. Miško i Maki su razmenjuvali poglede i nemo se dogovarali dok sam ja disala, duboko i polako i brojala sekunde koje su potrebne liftu da nas dovede na željeni sprat.

U 19. sekundi se lift trznuo i vrata su se polako otvorila. Po Miškovom kratkom opisu plana, ovaj i naredni deo je najopasniji, moramo da prođemo pored hitne službe i izađemo iz zgrade. Kretali smo se blago užurbanim koracima, nismo smeli da budemo spori ali ni prebrzi jer bi tako privukli pažnju na sebe. Prošli smo pored hitne službe bez da gledamo u par ljudi koji su tu stajali.

Miško i ja smo gurali sto na kome je Dragan ležao, dok je Maki pridržavao dvokrilna vrata izlaza iz bolnice. Po napustanju zgrade me je zapljusnuo hladan talas svežeg noćnog vazduha. Neposredno pre izlaska sam bacila pogled na sat, bilo je 21:43h. Nakon 6 dana konstantnog boravka u bolnici, bilo mi je čudno što ne osećam miris joda i dezinfekcionih sredstava i ne čujem zveckanje lekarskih instrumenata.

Kretali smo se preko praznog omanjeg parkinga ka odvojenoj zgradi. Fasada malog objekta se nazirala pod svetlima uličnih lampi, zeleni polu izbledeli zidovi i tamno zelene zavese navučene preko prozora. Iznda ulaznih vrata se nalazila tabla sa natpisom Mrtvačnica, progutala sam knedlu i nastavila sa njima da se krećem ka objektu. Maki je išao ispred mene jer sam ja bila jedina koja nije imala i nije znala da rukuje oružjem, bacila sam pogled na dno njegovih leđa i videla malu, jedva primetnu izbočinu ispod belog mantila.

Pištolj...

Ponovo sam progutala knedlu taman kada smo stigli do ulaznih vrata. Polako smo ušli unutra a onda su dva medicinska tehničara napustila prostoriju i ostali smo potpuno sami. Nakon par metara prošli smo kroz potpuno beli hodnik i skrenuli desno i tada sam počela da se gušim od panike.

Ušli smo u prostoriju gde su bile metalne hladnjače u kojima su bili pokojnici, izbrojala sam njih 16. Na sred sobe je stajao sto na kome je bio otvoren kovčeg. Uspela sam ponovo da udahnem tek kada je Miško otkrio Dragana i ovaj se uspravio u sedeći položaj. Polako se okrenuo ka meni i neprimetno se lecnuo od bola, ali je ipak održao hladnokrvni izraz na licu.

,,Bleda si... Ne plaši se..." rekao je potpuno smireno i uverljivo, prosto sam se čudila kako može zvučati ovako opušteno? Ništa nisam odgovorila, samo sam se malo ugrizla za usnu i klimnula glavom.

Morala sam da se okrenem i gledam u bele pločice po zidovima dok su Miško i Maki pomagali Draganu da legne u kovčeg. Svašta sam videla, ali to je bilo previše za mene. Okrenula sam se tek da vidim Dragana kako leži unutra i namešta povređenu ruku u idealan položaj. Prišla sam mu i malo namestila jastuk koji mu je bio ispod glave, a onda ga poljubila u čelo.
,,Vidimo se za pola sata..." rekao je bezbrižno.

***

Maki i ja smo se vozili ka aerodromu odbojenim kolima, u pitanju je bio mali gradski automobil, potpuno neupadljiv. Maki je vozio, a ja sam sedela na zadnjem sedištu i osvrtala se, proveravajući da li je kombi pogrebne službe iza nas. Dragan i Miško su bili u tom vozilu, bojala sam se trenutka kada ćemo se razdvojiti, kada će oni nastaviti pravo, a mi skrenuti levo... Pokušavala sam snagom volje da ih vežem za naš auto, da ne pustim svog muža da se razdvoji od mene ni na pola minuta, da vežem svoju srodnu dušu za sebe nevidljivim kanapom.

Na raskrsnici su mi suze potekle niz obarze, mi smo otišli levo, a oni su produžili pravo. Dragan je isnsistirao da se razdvojimo, da ja idem sigurnijim putem, čuvao me je kao i uvek, ponovo je stavio mene ispred svog života...

Kroz pola sata smo stigli na aerodrom, ušli smo na parking, a zatim se sa dvojicom momaka koji su bili obučeni kao radnici obezbeđenja odšunjali do protivpožarnih stepenica. Popeli smo se na sprat i kroz veoma dugačak sporedni hodnik došli do izlaza na pistu. Maki i ja smo otrčali do privatnog aviona i uleteli unutra. Dok smo prelazili razdaljinu između ulaza na pistu i vrata aviona, videla sam crni BMW džip koji se priližavao avionu, nasmejala sam se.

Stigao je...

Kada sam prošla kroz vrata aviona, odmah sam ugledala Bilju kako sedi u kožnom sedištu. Pored nje je bilo moje maleno uspavao jagnje, Vukašin je mirno spavao sa svojom malenom glavom naslonjenom na njeno krilo.