Srce zveri II

Dvadeset drugo poglavlje - Miš

Dragan

U trenutku kada je Miško uleteo u moju kancelariju s tom plavokosom kurvom, nešto se u meni prelomilo. Do tada sam bio zarobljen u svojoj glavi, u sopstvenoj mizeriji, ali ovo... Ovo me je prodrmalo. Osetio sam bes kako ključa u meni, ali na neki uvrnut način, zahvalan sam mu. Trebalo mi je to. Trebalo mi je nešto da me izvuče iz vrtloga u kojem sam se gušio.

Kada su me ostavili sami u radnoj sobi, dohvatio sam flašu providne tečnosti i uzeo gutljaj misleći da je vodka.

Ovo nije vodka...

Pogledao sam etiketu i shvatio da je to martini koji ne volim. Samo sam ga vratio u vitrinu i otišao u spavaću sobu. Na putu do tamo sam malo namestio košulju i prošao prstima kroz kosu.

Verovatno i smrdim, moram dobro da se istuširam...

Krenuo sam ka ormaru po čistu odeću i zapazio Jasminu kako sedi na krevetu, a pored nje Vukašin spava. Nisam više bio ljut, bio sam tužan i bilo mi je krivo što sam pukao pred njim dan ranije. Jednostavno sam izgubio kontrolu, a ona trećina konjaka koju sam pre toga popio je samo pogoršala stvari i doprinela mom gubljenju razuma.

Tiho sam im prišao i seo pored Jasmine pa je obgrlio je oko ramena. Naslonio sam čelo na njeno teme i otisnuo mali poljubac.
,,Šta si joj uradio?" šaputala je da ne probudi Vukašina.
,,Zaključaćemo je negde dok je ne proverimo..." prošaoutao sam joj u kosu. Ona je samo klimnula glavom i naslonila je na moje rame.

Pogledao sam Vukašina kako mirno spava. Nisam želeo da ikada sazna za sve ovo, da vidi tamnu stranu našeg sveta, dovoljno sam ga preplašio juče. To je trebalo da bude naša borba, ne njegova. Još nije bio spreman da nosi ovaj teret. Osećao sam težinu odgovornosti kao nikada ranije.
,,Ne smemo dozvoliti da ovo postane njegov problem, mora da bude bezbedan, što dalje od svega ovoga."  rekoh tiho, više za sebe nego za Jasminu.

Nežni sam pomazio svog sina po obrzau, tako malom i mekom, još uvek nevinom i čistom.
,,Dragane..." Jasmina me je tiho pozvala.
,,Da?"
,,Smrdiš..." rekla je i tiho se nasmejala, a ja sam joj uzvratio.
,,Znam, idem da se sredim..." odskakutao sam u kupatilo i sprao sa sebe svu ljagu koju sam nakupio u zadnja dva dana.

Trljao sam kožu kao pomahnitao, imao sam utisak kao da sam se ranije valjao u blatu i hteo sam da sa sebe skinem i poslednju česticu nečistoće. Kada sam postao svestan da sam preagresivan i da mi se koža zacrvenela, obrijao sam bradu od par dana i konačno sam bio spreman da izađem iz kupatila koje je bilo ispunjeno vodenom parom.

,,Je l' se naspavao moj miš?" čujem nežni glas svoje žene i shvatim da se Vukašin probudio. Bio je toliko meden malo pre dok je spavao na mojoj strani kreveta da mi je došlo da ga pojedem. Ugledao sam ih dok su još uvek bili u krevetu. Jasmina je sedela naslonjena na uzglavlje i prstima češljala Vukašinovi smeđu kosu. On je sedeo u turskom sedu, nogu umršenih u pokrivač. Pospano je trljao okice i tiho stenjao dok se razbuđivao.

,,Meda se probudio iz zimskog sna?" pitao sam ga sa osmehom dok sam prilazio krevetu u nameri da im se pridružim, ali sam dobio hladan tuš od sopstvenog deteta.

Vukašin je raširio oči kada me je ugledao. Više nije bio pospan, bio je uplašen i odmah je prigrlio majku kao da traži zaštitu. Zagnjurio je lice u njeno rame i nije se pomerio ni milimetar mada mu je ona rekla da nema čega da se plaši.

Au...

Zabolelo je, mnogo je zabolelo. Bio sam čovek koga se sopstveni dete boji. Bio sam čovek koji je vikao i bio agresivan pred svojim detetom. Bio sam čovek koji nije razmišljao o tome kako njegovo ponašanje utiče na njegovo dete.

Bio sam moj otac.

Nevidljiva omča mi se stegla oko vrata, pritiskala mi je disajne puteve i prekinula dotok kiseonika do pluća. Zidovi u sobi su počeli da se približavaju, prostor oko mene je bio sve skučeniji, a Jasmina i Vukašin sve dalje od mene. Morao sam da izađem odatle i to pod hitno dok nisam dobio panični panad.
,,Ja... Ovaj... Biću... biću u radnoj sobi..." nekako sam prevalio preko usta i brzo napustio sobu.

***

Svašta sam završio za tih dva sata koliko sam bio izolovan od Vukašinovih očiju. Bilo me je sramota, bio sam sirovina koja je svoju frustraciju i ludilo ispoljilo pred očima najmilijih i najližih ljudi. Moj šestogodišnjak je uspeo da me popne na stub srama i hvala mu na tome jer da me nije onako sasekao jutros, možda bih se stvarno pretvorio u Milutina.

Jasmina me je proverila par puta. Ulazila je u sobu sa prethodnim nesigurnim kucanjem i svaki put me je gledala kao divlju životinju koja spava. U očima svojih ukućana sam sada mentalno labilna ličnost i nagazna mina koja može dići u vazduh sve, samo ako neko načini i najmanji pogrešan korak.

Kada sam završio sa poslom, odlučio sam da skupim hrabrost i ono malo dostojanstva što mi je ostalo i da siđem u dnevni boravak. Niz stepenište sam koračao pažljivo i sa glavom izvijenom ka kauču, proveravajući kakva je atmosfera dole. Tamo sam zatekao majku i Jasminu kako sede i tiho razgovaraju. Polako sam im prišao i naslonio se desnim ramenom na stub u centru prostorije.

,,Ima li i za mene kafa?" tiho sam pitao i tek tada su me spazile.
,,Naravno!" Jasmina mi se nasmejala i otišla u kuhinju po kafu za mene. Tek tada sam spazio Vukašina. Igrao se napolju kraj balkonakih vrata. Odjednom je skočio i brzinom metka počeo da trči po dvorištu i vrišti. Izleteo sam napolje za njim, a čim me je ugledao on mi je poleteo u naručje.
,,Tata! Tata, upomoć! Pomozi mi!" vikao je i dohvatio me za ruke, ja sam ga instinktivno podigao u naručje i obgrlio rukama.
,,Šta je bilo, sine? Šta si video?" pitao sam ga uzrujan, a on mi je drhtavo pokazao ka garnituri u bašti.
,,Skloni ga..." rekao je molećivo i zagnjurio licem u moj vrat.

Kada sam ugledao razlog njegove panike nasmejao sam se. Kraj garniture je trčkarao mali beli miš.