Srce zveri II

Devetnaesto poglavlje - Ko sam ja?

Jasmina

Narednog jutra, probudila sam se ranije nego obično, nešto pre šest. Tišina je obavila kuću, kao da se jučerašnji događaji nikada nisu ni dogodili. Ali teško je zavarati se kada je reč o takvim stvarima, napetost je još uvek bila prisutna, kao taman oblak koji nije mogao da se rasprši.

Vukašin je spavao pored mene, čvrsto me držeći za kragnu spavaćice. Nakon jučerašnjeg haosa, molio me je da prespava u našoj sobi. Nije mi bilo teško da mu udovoljim, zapravo sam i sama imala potrebu da ga zaštitim od svega što bi moglo da se desi. On je bio moje jedino svetlo u ovom mračnom tunelu u kojem smo se našli.

Lagano sam se izvukla iz kreveta nakon što sam ga neko vreme posmatrala kako mirno spava, pazeći da ga ne probudim. Čim sam izašla iz sobe, osetila sam koliko je zapravo kuća mirna i tiha, a ta atmosfera teskobna.

Krenula sam niz stepenice i osetila divan miris sveže kafe. Biljana je već bila u kuhinji, kao i svako jutro.
,,Jutro..." rekla je tiho dok je sipala kafu u dve bele šolje. Njen ton bio je smiren, ali sam u njenim očima videla isti umor koji je obuzeo i mene.
,,Jutro..." odgovorila sam, prihvatajući šolju iz njenih ruku. "Jel' Dragan ustao?"
,,Ne." odmahnula je glavom. "Još je gore, u radnoj sobi. Pretpostavljam da je sinoć loše spavao, ako je uopšte i spavao..."

Pogledala sam prema stepenicama koje su vodile na sprat. Odatle su se samo nazirala vrata njegove radne sobe koja su bila čvrsto zatvorena, kao da nam svima daju do znanja da ne prilazimo.
,,Možda bi trebalo da pokušam da razgovaram s njim." rekla sam tiho, više za sebe, pa pogledala u Bilju. Ona je klimnula glavom, ali nije rekla ništa. Obe smo znale da će to biti težak razgovor, ali bio je neophodan. Uzdahnula sam, ostavila šolju kafe na sto i krenula ka njegovoj radnoj sobi. Svaki korak bio je težak, kao da su me nevidljive sile pokušavale zadržati.

Podigla sam ruku da i njom krenula ka kvaki, ali sam je ipak povukla.

Besnog lava uvek treba umilostiviti kako bi ostao živ...

Vratila sam se u kuhinju i sipala vruću kafu u belu, keramičku šolju sa zlatnim radom po rubovima. Na tacnu sam stavila jedan keksić, pa ponovo pošla ka Draganovoj radnoj sobi.

Stala sam ispred vrata i ponovo skupila hrabrost da uđem u zmajevo gnezdo. Lagano sam zakucala, ali nije bilo odgovora. Pritisnula sam kvaku i ušla, i dalje strepeći šta ću zateći.

Dragan je sedeo na ivici kožnog dvoseda, gledajući kroz prozor. Bio je obučen u odeću od juče, polu raskopčan i nespreman da izađe iz sobe. Njegovo lice bilo je umorno, podočnjaci tamni i duboki kao senke prošlosti koje ga proganjaju.

"Dragane?" pitala sam tiho, pokušavajući da ne zvučim previše uznemireno. On je lagano okrenuo glavu prema meni, a u njegovim očima videla sam nešto što me je iznenadilo, nije to bio bes, ni agresija, već neka vrsta dubokog bola, možda čak i kajanja.
,,Moram da izađem." rekao je, glas mu je bio grub, kao da dugo nije pričao.
,,Nemoj... Nemoj molim te... Možemo da popričamo..." predložila sam dok sam spuštala šoljicu sveže kafe na njegov radni sto, pokušavajući da mu dam do znanja da nije sam, da nismo neprijatelji.

,,Nema svrhe." odvratio je tiho i skrenuo pogled. ,,Moram da sredim neke stvari."
,,Šta god da je, možemo to zajedno." rekla sam, pokušavajući da ga pridobijem, ali on je samo odmahnuto glavom.
,,Ne možeš mi pomoći u ovome, Jasmina. Ovo je nešto što moram sam da rešim."

Stajala sam tako nekoliko trenutaka, razmišljajući šta još da mu kažem.
,,Ne mogu ti pomoći u poslu, znam. Ali dozvoli mi da se zajedno borimo protiv tih unutršnjih demona..." sela sam kraj njega i prislonila dlan na njegove grudi, tačno na mestu gde je srce. Sve vreme sam ga gledala pravo u oči dok sam pod svojim pestima osećala koliko brzo i jako njegovo srce kuca.

Dragan je na trenutak zatvorio oči, kao da je pokušavao da smiri taj divlji ritam u grudima, pa duboko udahnuo. Osetila sam kako se malo opustio pod mojim dodirom, ali napetost je još uvek tinjala ispod površine, spremna da ponovo eksplodira.

,,Previše je..." rekao je napokon, glasom ispunjenim umorom i težinom. ,,Ne znaš ti... Ne možeš ni da zamisliš kroz šta prolazim..." telo mu se skoro treslo kada je ponovo zatvorio oči i stegao vilicu. Bio je pred pucanjem, a ja sam morala da ga smirim.
,,Reci mi..." odgovorila sam tiho, pokušavajući da ga ohrabrim. ,,Reci mi sve, mili moj. Možda ne mogu da razumem sve, ali mogu da budem tu za tebe. Nemoj da me isključuješ..."

Dugo ne je gledao, kao da je vaga reči koje je nameravao da izgovori, a onda se okrenuo ka prozoru, kao da traži snagu negde u daljini.
,,Svi misle da moram da budem jak, da moram sve da držim pod kontrolom... Ali istina je da gubim sebe u svemu ovome. Ne znam više ko sam... Jesam li otac, muž, sin, drug, šef? Ko sam ja? Ko sam bio, a ko sam postao?"

Ponovo je vratio pogled na mene, oči au mu bile crvene, pomalo otekle. Meni se grlo steglo, nisam mogla mirno da ga gledam tako ranjivog, slomljenog u milion delova. Njegove reči su me pogodile dublje nego što sam očekivala. Ali nije bio sam u ovome, i nikada neće biti...

,,Ne moraš sve sam," rekla sam nežno. Približila sam se još malo i pomazila ga po kosi, ,,Nije sramota pokazati slabost, Dragane. Svi mi prolazimo kroz svoje borbe. Ja sam tvoja žena, majka tvog sina, znaš da sa mnom možeš sve da podeliš... Razumem te, stvarno te razumem. Teško je, svi misle da moraš biti ne samo stub porodice, nego i u poslu... Ali važno je da ne odustaneš. Važno je da se suočimo sa ovim zajedno."

Dragan je ćutao, ali nisam ga više forsirala. Samo smo sedeli, u tišini koja je ovog puta delovala manje teška, kao da je svaka izgovorena reč bila mali korak ka nekoj vrsti mira.

Nisam dobila usnemi odgovor, samo je naslonio svoju glavu na moje grudi i umorno sklopio oči. Znala sam da mu nije do priče sada, ali ovim malim gestom mi je stavio do znanja da prihvata moju ponudu. Borićemo se zajedno...