Srce zveri II

Šesto poglavlje - Probudi se

Jasmina

,,Kako si mili moj?" i dalje sedim pored Dragana i čekam da se probudi. Dano-noćno sam pored njega, ne spavam i ne odmaram, jela sam vrlo malo i jedva sam pristala da ga pustim na deset minuta kako bih se presvukla i skinula ostatke razmazane šminke. Miško je ponovo negde otišao ali znam da je blizu, to me najviše teši trenutno.

Dragan je u komi već puna 4 dana a ja umirem u sebi. On nepomično leži u bolničkom krevetu, ne otvara oči niti govori. Koža mu je bleda i hladna a kosa blago rasturena. Pomazila sam ga po kosi, tako mekanoj i sjajnoj.
,,Pa je l' ti nije dosta spavanja, hm?" pitam i poljubim ga u čelo. Kao i sto puta do sada, ne dobijam povratnu reakciju. Jedino što se osim mene čuje u sobi su zvukovi aparata na koje je priključen. Ponovo sam ućutala, gledala sam u monitor koji je prikazivao srčanu radnju i slušala kako diše.
,,Naljutiću se na tebe ako se ne probudiš uskoro." kažem preteće.

Definitivno ludim...

,,Jasmina..." čujem Miškov glas iza mene.
,,Molim?" okrenem se prema njemu.
,,Razgovarao sam sa Biljom." obavesti me tiho.
,,I?" pitam šapatom. Vukašin je sa njom, sigurno mu nedostajemo.
,,Vukašin je plakao malo pre."
,,Zašto?" zabrinula sam se kada mi je to saopštio.

Nisu mu valjda rekli...

,,Nedostajete mu." kaže tužno i pogleda me sažaljivo ,,Pozovi ga."
,,Šta da mu kažem?" pitam dok sam na ivici suza.
,,Bilja mu je rekla da ste vas dvoje na poslovnom putu i da se vraćate za par dana." klimnula sam glavom i izašla iz sobe.

Uzela sam telefon iz džepa i pozvala Biljanu. Duboko sam udahnula i spremila se, moram da uradim ovo kako znam i umem.
,,Jasmina..." javila se nakon četvrtog zvona, glas joj je podrhtavao.
,,Biljo, Dragan će biti dobro." kažem joj i iznenadim se što nisam zaplakala.

Moraš biti smirena sada!

,,Znam, on je jak..." kaže neuverljivo.
,,Kako je Vule?"
,,Plakao je malo pre, nedostajete mu." kaže tužno.
,,Znam i on meni mnogo nedostaje. Mogu li da pričam sa njim, da ga smirim malo?"
,,Naravno!" sačekala sam par trenutaka a onda sam začula smisao mog života.

,,Halo mama!" Vukašinov glasić je bio oduševljen što me čuje.
,,Kako si ljubavi?" pokušala sam da zvučim što bolje.
,,Dobro, gde ste otišli?" rastuži se.
,,Na poslovnom putu smo. Izvini što ti se nismo javili, bilo je iznenada."
,,U redu je! Gde je tata?" progutala sam knedlu pre nego što sam smislila laž.
,,Tata radi sada..."
,,Dobro. Moram da idem, čika Maki će me pustiti da se igram sa novom kucom!" bio je presrećan.
,,To je divno ljubavi! Idi igraj se sa kucom i budi pažljiv. Slušaj baku a mama i tata se vraćaju uskoro."
,,Dobro mama, volim te!" prekinuo je vezu pre nego što sam mu odgovorila. Vratila sam telefon u džep i zaplakala.

Trebalo mi je desetak minuta da se smirim a onda sam se vratila kod Dragana. Miško je stajao ispred sobe i gledao unutra kroz prozorčić na zidu. Ja sam se zbunila i pogledala unutra i videla mnogo medicinskog osoblja oko Draganovog kreveta.

Nije moguće.... Nije me valjda ostavio?

Bila sam na ivici da zavrištim, suze su mi ponovo potekle iz očiju a grudi su mi se tresle od plača. Uhvatila sam se za zid jer sam osetila da ću se srušiti a onda me je Miško privukao stolici.
,,Ne, ne, ne...." izgubljeno sam ponavljala, nisam želela da verujem u to, Dragan ne može da umre...
,,Jasmina!" začujem Miškov povišen ton tik iznad moje glave i ućutim ,,Dobro je, živ je." kaže malo tišim glasom a ja izdahnem sa olakšanjem.
,,Šta se desilo?" pitam kroz jecaj.
,,Doktori su došli da ga pogledaju i smenje dozu sedativa koje dobija, ako sve prođe kako treba, uskoro će se probuditi." kaže sa osmehom a ja sklopim oči i nastavim da plačem ali ovaj put od olakšanja.

,,Šta je sa policijom?" pitala sam jer znam da će se umešati, pucnajava je bila prevelika da bi se bilo šta zataškalo.
,,Tražiće vaše izjave..." kaže mi zamišljeno.
,,Ja ću otpužiti Luku!" kažem odlučno. Teško mi je da to uradim. On je moja prva ljubav i mnogo sam ga volela, ali on je povredio čoveka kog volim sada, čoveka kojeg sam zavolela za vrlo kratko vreme, za koga sam udata i sa kojim imam dete.

Goreće u paklu zbog ovoga!

Miško me je ošinuo zgranutim pogledom, izgledao je kao da je video duha.
,,Šta?" pitam zbunjeno a ona polako odmahne glavom.
,,Nećeš ti nikoga optužiti..." približio mi se i nadvio se nada mnom pa gurnuo ruke u džepove ,,Policiju će srediti ja, naš advokat će sastaviti vaše izjave. Ali prvo moram ja da pronađem to kopile, znaš li zašto?" Miško je poludeo, glas mu je bio tih i preteći. Tamne oči su mu bile iskolačene a disanje blago ubrzano.
,,Zašto...?"
,,Da bih mogao prvi da ga obesim za jajca..."

***

Nakon Miškovog izliva ludila sam shvatila da se bojim tog čoveka. Znala sam da je agresivan i pomalo lud ali nisam znala da je ovoliko destruktivan i osvetoljubiv.

Vratila sam se u Draganovu sobi i osetila spokoj kada sam sa njim, makar on bio bez svesti. Ponovo sam sela pored njega u uzela njegovu ruku u svoje. Jako sam stegla njegovu šaku i naposletku je poljubila.

,,Krvi ću mu se napiti, obećavam ti da će mu se život pretvoriti u pakao..." rekla sam misleći na Luku. Sigurna sam da je to bio on, jeste se promenio, malo je ostario ali te oči bih uvek prepoznala. Oči su mu braon, kao viski u kristalnoj čaši a kosa crna kao katran.

,,Dragane, molim te otvori oči, želim ponovo da ugledam nebo u njima. Moraš da se probudiš, želeo si ćerku, još uvek je nismo dobili..." držala sam njegovu šaku na mom obrazu i tiho zaplakala.
,,Nismo uspeli za ovih 5 godina, ali uspećemo ako se probudiš, veruj mi, imaćemo našu malu Anastasiju..."

Ne znam da li sam umislila, ali stisnuo je moju ruku. Pogledala sam ga i shvatila da mu oči žmirkaju a disanje produbljuje. Jedan od aparata je zapištao i vrisnula sam. U sobu je uleteo Miško sa doktorima i mene su izveli napolje.

Probudi se...

Prikovala sam svoj pogled kroz staklo Draganove sobe. Doktori i sestre su mi zaklanjali pogled i nisam videla da li se probudio ili me je ostavio... Gušila sam se u suzama moleći se bogu da mi nije uzeo dušu moje duše.