Srce zveri II

Dvadeset deveto poglavlje - Presuda

Miško

,,Nisam ti ja Dragan, znaš? On je diplomata, sve što može rešava razgovorom. Ja to radim malo drugačije." zarežao sam na izdajničku fufu, a ona se konačno trznula, pogledala me u oči i pokazala strah.

Nastavio sam da je gledam pravo u oči, ne dozvoljavajući da povrati onu staloženpst kojom nas je maltretirala dva meseca. Njena ljuštura nedodirljivosti se konačno rasparčala, a ja ću to maksimalno iskoristiti.

,,Znaš li šta će se dogoditi ako nastaviš da ćutiš i glumiš ludilo?" pitao sam je malo mirnije, a ona je progutala knedlu. Po razrogačenim očima i ubrzanom disanju sam shvatio da sam joj uterao strah u kosti i svidelo mi se to. Sada sam imao kontrolu nad njom i mogao sam da je nateram da ispljune sve što nam je potrebno.

,,N - nećeš me valjda... tući?" ćutao sam. Nisam želeo da joj odgovorim da bih je pustio da sama izvede zaključak. Dragan mi nije dozvoljavao je taknem ili da budem grub prema njoj zbog njenih zatvoreničkih prava i ostalih gluposti. Sada je i njemu prekipelo i rekao mi je da su mi ruke odrešene, što znači da ako me natera, mogu da koristim silu.
,,Samo ako me na to nateraš."
,,Nemoj molim te!" briznula je u plač.
,,Prekini!" dreknuo sam, a ona je poskočila u stolici i prestala da kuka. Gledala me strašljivo, kao jagnje vuka.

,,Ko te je poslao ovamo i zašto?" naslonio sam se na sto i zapalio cigaretu.
,,Ja..." počela je pa opet u ćutala i pogledala u ruke sklopljene na njenom krilu.
,,Ti...?" ništa nije odgovorila pa sam ja rašio da je podstaknem.

Dohvatio sam je za mišiću i ugasio cigaretu na njenoj podlaktici. Vrisnula je iz petnih žila i poskočila sa stolice.
,,Nemoj!"
,,Za koga radiš?!"
,,Ni za koga!" dohvatio sam je za drugu ruku u nameri da joj napravim jos jedan krug na koži, ali se plavokosa ipak predomislila.
,,Luka me poslao ovamo! Bili smo u vezi!" briznula je u plač.

Pustio sam joj ruku i odgurnuo stolicu unazad, posmatrajući kako se srušila na pod, sklupčana i drhteći kao lane pred vukom. U sobi je bio muk, jedino se čuo njen ubrzani dah i lagano prigušeno jecanje. Konačno se slomila. Sada su maske pale i više nije bilo ničega što bi je spasilo od istine koju krije.

„Luka, kažeš?" Dragan je predosećao još pd samog početka da ju je on lično poslao, a sad je imao i potvrdu.

„Zašto te je poslao?" pitao sam, sada tiše, hladnim tonom koji joj nije dao ni trunku utehe.
„Zato... Zato što je hteo..." promucala je, boreći se sa sobom, „Hteo je da dobije informacije. O vama. O vašim poslovima..."

Tišina u sobi postajala je sve teža, kao pretnja koja visi nad njom. Iako nisam smeo da popuštam, primetio sam njen umoran pogled, očaj koji ju je preplavio, verovatno prvi put otkako je počela ovu igru. Ispravio sam se, izduvajući dim cigarete.

„Znaš šta ću da uradim sad?" rekao sam joj mirno, dok su joj suzne oči šarale po mom licu, „Pozvaću Dragana. Neka on odluči šta ćemo dalje. Ti si sada njegov problem." pogledala me prestravljeno, shvativši da je došla do ivice s koje povratka nema.

Ponovo sam je zaključao u podrumu i pošao u Draganovu radnu sobu. Sreo sam ga ispred njegovih vrata. Toliko se zaleteo negde da se skoro zabio u mene.

Nije ga valjda toliko udarila u glavu vest da će ponovo postati otac...

,,Polako junačino!" uhvatio sam ga za ramena, a on se previše obradovao što me video. Dohvatio me za potiljak i oduševljeno me gledao.
,,Miško! Miško kume i brate moj!"
,,Šta je bilo? Šta ti je?"
,,Gotovo je! Presudili su mu! Dvadeset godina za pokušaj ubistva, nedozvoljeno držanje oružja i ugrožavanje javnog reda i mira!" skoro da je skakutao od sreće. Toliko se radovao da su mu oči sijale posebnim sjajem, a meni je pored sreće bilo toliko teško u grudima da sam mislio da ću se ispovraćati.

Nisam mogao nikako da dokučim kako osoba koja je skoro umrla i danima bila u komi zbog nekog krelca može da se raduje jer je sud zadovoljio njegovu pravdu. To rade samo ljudi koji nemaju moć i sredstva da ubiju i sami presude svojim dželatima bez straha da će odgovarati zbog toga. S druge strane sam i razumeo, Dragan nije mogao da ga ubije jer bi onda svi znali da je to bio on, ovako je dobio bar mrvicu zadovoljstva jer će to kopile provesti dve decenije iza rešetaka. I dalje smatram da to nije u redu, ali zar u tome i nije poenta kompromisa? Niko noje zadovoljan.

Prećutao sam sve svoje stavove i zamerke i široko se osmehnuo. Odavno ga nisam video ovako srećnog. Od kada se sve ovo izdršavalo, konstantno je u grču i opštoj paranoji zbog sigurnosti svih nas. Na sve to još je došlo i njegovo stanje, ali mislim da će mu sada biti mnogo bolje. Vesti o drugom detetu i o tome da je onaj šarlatan uhapšen jesu uzbuđenje za njega, ali ono pozitivno, ono zdravo uzbuđenje koje će mu prijati i pomoći mu više nego bilo koji savet lekara.

,,Šta da radim sa ovom u podrumu?" Dragan me pogledao pa razmišljao.
,,Je li to rekla nešto?"
,,Priznala je da ju je Luka poslao, bili su u vezi." na moj odgovor je polako klimnuo glavom.
,,Večeras ćeš je deportovati u Srbiju. Ako su ovog osudili i nju sigurno traže. Sklopi joj neku priču da je radila u inostranstvu nakon atentata. Neka bude uverljivo, ali sa dovoljno detalja da nas opere i ogradi od svega."