Tajne Petrovaradinske tvrđave

Part 1

Magda se na prstima šunjala hodnicima. Kasnila je i njen šef Milorad će opet zvocati ako je uhvati. Sinoć je loše spavala. Imala je košmar,toga se sećala,samog sadržaja sna ne. Probudila se sa užasnom glavoboljom. Mislila je da će dva Rapidola rešiti problem, ali nisu. Još je osećala tup, pulsirajući bol u potiljku.

Uz duboki uzdah otvorila je vrata kancelarije i ušla. Marta njena koleginica već je bila u poslu.

- Dobro jutro dušice, Namrgođeni Milorad te je već tražio.

-Hm, veoma sam srećna zbog toga. - odvratila je mršteći se.

-Nešto nisi raspoložena od jutros?

-Loše sam spavala.Sanjala sam neke gluposti.Glava me ubija.

-Ma to je sigurno od lošeg položaja,proći će.

-Verovatno si u pravu kao i uvek.-pokušala je da se nasmeši.

Telefon na stolu je zazvonio.

-Odeljenje za dokumentaciju.- javila se Marta - Da,odmah ću je poslati.

-Gospodin Namrgođeni? - upitala je Magda.

-Jeste i bilo bi bolje da požuriš, ne zvuči baš raspoloženo.

-On nikada ne zvuči raspoloženo. - odvratila je izlazeći.

Žurnim korakom uputila se ka šefovoj kancelariji. U mislima je odmotavala svaki mogući scenario koji će je dočekati. Došavši do vrata pokucala je i sačekala.

-Uđite. - čulo se iznutra.

Pomalo nesigurno zakoračila je u prostoriju.

-Ah, gospođice Laslo, konačno ste se pojavili! - prokomentarisao je muškarac iza velikog hrastovog stola.

-Dobar dan gospodine Stefanoviću. - odvratila je sabrano.

-Sedite. - pokazao je na udobnu kožnu fotelju.

-Gospođice Laslo - nastavio je kada je sela - ovo je već četvrti put u ovom mesecu da kasnite, a tek smo na polovini istog. Molim Vas predočite mi iole razuman razlog za tako nešto.

- Ne mogu. - rekla je tiho.

- Šta ste rekli? Molim Vas za mrvicu glasnije.

- Rekla sam da ne mogu.-ponovila je - Nemam ni jedan razuman razlog za kašnjenje.

- I šta bih ja sada trebao da uradim? Da Vam odbijem od plate? Da Vam dam otkaz?

- Šta god smatrate da je primereno. - odvratila je staloženo.

- Šta god smatram da je primereno? - razgoračio je oči u neverici - Znate li koliko ljudi bi bilo srećno da je na Vašem mestu? Državna firma,redovna plata...

Reska zvonjava prekinula je njegov monolog.

- Da! - javio se ljutito - Dobro. Kakav klijent? Za kada je to potrebno? Ne znam videću.

Na trenutak je zastao i zagledao se u Magdu.

- Gospođice Laslo, Vi znate nemački?.

- Ovaj...da - odvratila je zbunjeno. - Mislim da to piše u mojoj radnoj biografiji.

- Odlično! - zaključio je,a zatim nastavio razgovor preko telefona - Da,imam savršenu osobu za Vašeg klijenta.Poslaću je danas.Prijatno.

- Magda - rekao je nešto blažim tonom - imam za Vas zadatak.

- Kakav?

Milorad je seo i zapisao nešto na papir.

- Evo-nastavio je pružajući joj cedulju - vreme i mesto sastanka i kome da se obratite.

- Ko je profesorka Ana Kovačević? - upitala je gledajući u papirić.

- Šefica odeljenja za istoriju Muzeja grada.

- A kako joj ja mogu pomoći?

- Ima klijenta iz Austrije koji piše knjigu o Petrovaradinskoj tvrđavi. Vi ste koliko znam osoba koja poznaje planove podzemlja tvrđave.

- Za obilazak katakombi postoje vodiči.

- Tačno,ali mi se čini da Anin klijent nije voljan da obilazi podzemne tunele, više mu treba neko ko bi objasnio nacrte teoretski.

- U redu, hoće li to anulirati moja kašnjenja?

- Magda odradite ovaj posao da svi budu zadovoljni i ja ću zaboraviti da ste ikada zakasnili.

- U redu. Mogu li sada da idem? Već je skoro devet, za sat vremena trebam biti na tvrđavi.

- Dobro - složio se - čekam Vaš izveštaj kada završite.

Klimnula je glavom izlazeći.

Uputila se ka kuhinji.

- Šoljica kafe svakako će mi prijati. - pomislila je.

- Zdravo Magda. - prenuo ju je glas crnokose žene.

- Oh tetka Rado, nisam Vas videla!

- Vidim, hodaš kao muva bez glave. - nasmešila se tetka Rada.

- Ma da, nisam svoja od jutros.

- Evo drži - Rada je pružala šoljicu iz koje se pušilo - malo će te razmrdati.

Magda sa zahvalnošću prihvati šolju. Otpila je gutljaj. Topla kafa smirivala je nerve i odnosila napetost.

- Kad popiješ da ti tetka Rada gleda u šolju?

- Ma ne verujem Vam ja u to.

- Ajde,ajde,možda se pojavi neki dečkić.

- A dobro. - pristala je.

Popivši kafu okrenula je šolju. Sledila je uputstva tetka Rade kako je pravilno okrenuti.

- Oooo pa nije tako loše! Vidim ti dva muškarca. - konstatovala je Rada znalački.

- Jeste, samo mene čekaju. - pokušala je da se našali Magda.

- Čekaj, čekaj, jednom ime počinje na C, drugom na L. Čini mi se da ovaj prvi vuče neki teret iz prošlosti...

- Ama tetka Rado,opet neki paćenik kojeg treba da tešim. Mene samo takvi i snađu. - rekla je ustajući.

- Pa gde si pošla,nisam još završila?

- Imam sastanak u muzeju na tvrđavi,da bih stigla moraću da pozovem taksi. - objasnila je već gotovo na vratima.

- Idi onda,nemoj da te čekaju.

Magda požuri ka kancelariji.

- Sranje, već je pola deset ,ako ne dobijem taksi gotova sam.

Uletela je poput uragana,pokupila torbu i telefon sa stola i trčećim korakom krenula da se spušta niz stepenice usput pozivajući taksi službu.