Tajne Petrovaradinske tvrđave

Part 3

Taksi se polako penjao na tvrđavu. Dugačka kolona vozila čekala je da se svetlo na semaforu promeni u zeleno. Magdini prsti nestrpljivo su dobovali po kožnom poklopcu tašne za laptop. Sa radija je dopirala neka lagana muzika. Bila je prijatna, ali nije uspevala da joj smiri nervozu. Razmišljala je o tome hoće li stići na vreme, deset minuta do deset...

Konačno se svetlo promenilo i taksi se poče probijati kroz kratki tunel kapije. Posle par minuta zaustavio se ispred ulaza u muzej. Magda plati i žurno izađe. Pet minuta do deset. Nervozno je popravila uvojak kose koji je pao preko čela i ušla.

- Dobar dan, izvolite. - ljubazno je pozdravio mladić za blagajnom.

- Dobar dan - odvratila je - zovem se Magdalena Laslo iz Arhiva Vojvodine, trebala bi mi profesorka Kovačević.

- Profesorka Vas čeka gospođice Laslo, pođite za mnom.

Magda ga je pratila usput se trudeći da pogledom obuhvati stalnu postavku. Uspelo joj je delimično.

- Stigli smo - prekinuo je njen tok misli-ovo je kancelarija profesorke Kovačević. Sada ću Vas ostaviti, zaista bih trebao da se vratim.

- Hvala Vam, biću u redu. - nasmešila se.

Pokucala je.

- Uđite. - čuo se odsečan ženski glas.

Magda otvori vrata i uđe. Čim je zakoračila u prostoriju osetila je hladnoću koju nije mogla da opiše.

- Dobar dan - pozdravila je - ja sam...

- Magdalena Laslo, znam, kasnite. - prekinula je profesorka.

Magda pogleda na svoj sat. Pokazivao je deset i jedan minut. Da su okolnosti bile drugačije stala bi u svoju odbranu, sada je samo slegnula ramenima i promrmljala tiho izvinjenje.

- Professorin, seien Sie nicht so streng, das Fräulein ist nur eine Minute zu spät. - čula je melodičan muški glas.

Okrenula se i videla muškarca koji je upravo ustajao iz fotelje. Bio je visok, obučen u modro odelo koje mu je stajalo kao saliveno. Neposlušna kosa beše boje zrelog klasja, oči plave. Iz njega je zračila neverovatna privlačnost. Pružio joj je ruku.

- Mein Name ist Christian Weber. - rekao je.

- Es freut mich, Sie kennenzulernen Herr Weber, mein Name ist Magdalena Laszlo. - odvratila je prihvatajući njegovu ruku.

Stisak je bio čvrst i postojan. Magdi se ipak činilo da je kontrolisao njegovu jačinu, kao da se bojao da je ne povredi.

- I meni je drago gospođice, ako Vam je lakše možemo razgovarati i na srpskom.

- Kako god budete želeli gospodine.

- Ja ću se potruditi ,ako napravim kakvu jezičku grešku nadam se da mi nećete zameriti.

- Naravno da neću gospodine, mada meni je rečeno da tražite nekog ko govori nemački.

- Ne, tražio sam nekoga ko mi može pomoći sa mapama podzemlja - nasmešio se - jezik nije bio presudan. Moja porodica je dosta dugo živela na ovim prostorima, tako da mi jezik nije stran. Ipak, priznajem da sam malo „zarđao", ako se tako kaže.

- Da tako bi se reklo gospodine Veber.

- Molim Vas samo Kristijan.

- U redu, onda sam ja samo Magdalena, ako Vam je lakše može i Magda.

- Mislim da će Magdalena biti sasvim u redu.

- Recite mi Kristijane šta zapravo tražite?

- Moj predak je davno živeo ovde. Kršten je u crkvi Svetog Jurja. Voleo bih da posetim samostan, da uđem u kripte. Možda da posetim mesta koja je opisao u svom dnevniku.