Tajne Petrovaradinske tvrđave

Part 12

Kristijan je gledao kroz prozor. U pozadini je svirala muzika.

- ...Anđeli nek te čuvaju, kada vrijeme oboli, da li čovjek sve, baš sve, na kraju preboli? - stihovi su vraćali u neko davno vreme.

- ...Zaspao bih sada ja na tvojim rukama, budio se ne bih nikada, yeah. Neka vrijeme samo broji svoje godine. Meni je već dosta čekanja...

Kristijanovi prsti stezali su čašu koju je držao. Jače i još jače.

- ...Dođi i ostani, nudim ti suze ko bisere. Moje namjere još su uvijek iskrene...

Čaša puče uz prasak. Staklo se zabi u dlan. Poteče krv, gusta i tamna. Osećao je užasan bol u grudima.

- Moje namere su uvek bile iskrene. - prošlo mu je kroz misli - Ipak, nisam održao svoje obećanje...

- Šta se ovde desilo? - Ištvanov ulazak prekinuo je Kristijanovo razmišljanje.

- Ništa posebno. - zarežao je - Izađi i ostavi me.

- Ali moram počistiti...

- Ne moraš! Samo izađi.

- Gospodine Veber, šta god Vi rekli...

Nije stigao da završi. U deliću sekunde bio je oboren na pod. Sve što je mogao da vidi, bile su crvene oči njegovog poslodavca i zašiljeni očnjaci koji su se približavali.

- Mrtav sam. - pomislio je.

Ali umesto da mu se očnjaci zariju u vrat, čuo je neljudski vrisak.

- Ah, verbena, mrzim je!

- Da li ste dobro?

- Dođavola, da li si normalan? Pokušao sam da te ubijem, a ti mene pitaš da li sam dobro?

- Ne možete da me ubijete. Dali ste mi ogrlicu sa verbenom, sećate se?

- Ogrlica me neće sprečiti da ti slomim vrat. Dakle sledeći put kada kažem da izađeš, izađi. Jesam li bio jasan?

- Kristalno.

- I prestani da se praviš junak. Osećam tvoj puls, srce ti udara kao ludo.

- U redu, usrao sam se od straha. Priznajem. Umete da izgledate zastrašujuće.

- Slušaj me Ištvane, možeš biti lud, ali nemoj biti budala. Ja ne izgledam zastrašujuće. Ja jesam zastrašujuć. Brži sam i jači od tebe. Trudim se da ne povređujem ljude. Ipak, u nekim trenucima bih mogao popustiti svojoj prirodi.

- Razumem, šta ćemo sa Vašom rukom?

- Mojom rukom? - pogledao ga je sa čuđenjem. - Ništa, počisti staklo.

- Da je previjem?

Kristijan prasnu u smeh. Vlažnom maramicom obrisao je krv sa dlana. Od rane nije bilo ni traga.

- Čini mi se da često zaboraviš šta sam ja.

- Moguće - Ištvan sleže ramenima - do pre pola godine bilo mi je nemoguće pomisliti da biće poput Vas postoji.

- Onda prihvati i nemoj nikad zaboraviti. Sada me zanima da li si nešto otkrio na svom putu?

- Jesam, Petar Kolarov je živ. Ima osamdeset četiri godine i veoma je vitalan.

- Živi sam?

- Da, supruga mu je umrla pre koju godinu.

- Supruga? Ako me pamćenje služi, rekao si da se Petar nije ženio.

- Zvanično nije. Nezvanično, imao je dve žene. Jedna od njih mu je rodila sina.

- Zanimljivo. Gde sin živi?