Tajne Petrovaradinske tvrđave

Part 25

Magda je otvorila oči. Oko nje je vladao mrkli mrak i nije videla apsolutno ništa. Pokušala je da se ispravi, ali bezuspešno. Uspela je da se pridigne u pogrbljeni položaj. Napipala je stenu iznad glave. Vazduh je bio težak i zagušljiv, ali je bilo toplo. Ne previše, čak prijatno. Obuzimala je panika. Nikada nije bila klaustrofobična, ali osećala se kao da je zidovi pritiskaju. Smirila je disanje i probala da racionalno razmišlja.

- Ovo nije stvarno. - pomislila je - Ne može biti. Kada bi se samo nešto videlo.

Na njeno iznenađenje prostor postade svetliji.

- Zanimljivo. Hajde da probam još jednom. Hoću da vidim normalno, kao na dnevnom svetlu.

Svetlost se pojačala, tako da je jasno videla oko sebe. Nalazila se u niskoj dvorani čiji su zidovi bili od glatke stene. Pod je bio neravan i kamenit.

- Ovo izgleda kao pećina, veoma niska pećina. - zaključila je.

Iznad njene glave pružao se otvor. Razmišljala je kako da se popne. Pomno je razgledala stenu i primetila plitke ureze. Ličili su na improvizovane stepenice koje je neko uklesao. Oprezno je stavila nogu na jedan od njih. Rukom se prihvatila za drugi i polako počela da se penje. Popevši se dospela je u niski kanal gde se mogla kretati samo četvoronoške. Puzala je tražeći izlaz.

Umesto njega našla je još sličnih prostorija. Nije želela ni da razmišlja ima li nečega u njima. Trenutak nepažnje gotovo je koštao ozbiljnijih povreda. Pokušala je da se ispravi u delu gde je tunel bio viši i uznemirila slepe miševe koji su odmarali. Preplašeni poleteše ka njoj. Podigla je ruke da zaštiti lice i izgubila ravnotežu. Upala je u nešto veću dvoranu pećine. Tu je mogla potpuno da se ispravi. Osvrnula se oko sebe. Primetila je četiri sanduka širine oko sedamdeset, dužine oko dvesta i visine oko šezdeset centimetara. Bili su od tamnog lakiranog drveta bez ikakvih oznaka na njima. Stajali su na metalnim držačima zabijenim u stenu koji su činili neku vrstu police.

Magda oprezno priđe. Polako je podigla poklopac najbližeg i vrisnula. U kovčegu je ležalo telo. Bilo je isušeno poput mumije, ali jasno su se videli dugi, zašiljeni očnjaci. Skupivši hrabrost otvorila je i sledeća dva. Dočekao ju je isti prizor. Kada se približila poslednjem osetila je čudnu vibraciju. Stavila je ruku na poklopac.

- Ja to ne bih radio gospođice Laslo. - čula je prijatan muški glas iza sebe.

Okrenuvši se videla je priliku u crnoj odeći. Sam pogled na njegovu pojavu izazvao je neopisiv strah u njoj.

- Ne plašite se, na ovoj razini Vas ne mogu povrediti. Nisam siguran da bih želeo, čak i da su okolnosti drugačije.

- Ko ste Vi? - trudila se da suzbije drhtaje u glasu.

- Mislim da znate, ili bar osećate. Ime mi je Nador.

Pažljivo ga je osmotrila dok joj je srce ludački lupalo. Koža mu je bila veoma bleda, oči tamne bademastog oblika, kosa crna. Na sebi je nosio jahačke čizme, tamne pantalone, belu košulju sa volanima i crnu vestu prošaranu crvenim motivima. Primetio je da ga je odmerila.

- Sviđa Vam se ono što vidite?

- Zašto ste tako obučeni?

- Zato što mi se taj stil dopada. Moda dvadeset prvog veka mi ne odgovara, osim kada je neophodno.

- Nador je mađarsko ime?

- Zar je to važno?

- Ovaj... nije.

- Nador je ime grada u Maroku. - osetila je prizvuk tuge u njegovom glasu - Moje ime bi bilo suviše čudno za ovo vreme. Zato sam prigrlio ime grada koji mi je promenio život.