Tajne Petrovaradinske tvrđave

Part 9

Zvono sa crkve je zvonilo. Luka je pokušavao da ga utiša u svojoj glavi. Bezuspešno. Zvonjava je prerasla u lupanje.

- Luka otvori, razvaliću vrata. - doprlo mu je do svesti.

U donjem vešu, potpuno u bunilu dovukao se do vrata i otvorio ih.

- Dobro čoveče da li si ti normalan? - Matija je bio vidno iznerviran - Zovem te telefonom, zvonim, lupam na vrata, ti ništa. Svašta sam pomislio.

- Izvini, zaspao sam.

- Vidim, idi uljudi se, dođi sebi i idemo.

- Kuda?

- Imamo slučaj Luka.

- Koliko je sati?

- Pet i petnaest.

- Krasno, skuvaj nam kafu dok se spremim.

- Nema vremena za kafu, ekipa za uviđaj je već na terenu, dajem ti deset munuta.

Trebalo mu je petnaest.

- Kosa ti je još uvek mokra.

- Ne gunđaj Matija, nisi mi mama. Sem toga avgust je.

- Dobro - uzdahnuo je - ja vozim.

- Može, a gde nam je mesto zločina?

- Na tvrđavi.

- Opet?

- Opet.

Na platou kod muzeja stajala su patrolna kola i hitna pomoć. Policajci u uniformi sprečavali su radoznalce da prođu. Luka i Matija pokazaše značke.

- Vikend ludilo - progunđao je Luka - jutro Dante.

- Jutro.

- Šta se događa?

- Devojka, oko dvadeset godina, bez dokumenata, mrtva najviše dva sata, uzrok smrti se vidi iz aviona, zvanično, veliki gubitak krvi.

- Nemoj mi reći da je i ona isceđena. - Luka je zvučao očajno.

- Nije, iskrvarila je.

- Krvarenje je širok pojam Dante. Kako je iskrvarila?

- Razderana joj je vratna arterija. Mesto smrti je definitivno ona klupa tamo. - pokazao je rukom na klupu uvučenu među visoke jele - Sve oko klupe je isprskano krvlju. Matija dođavola gde ćeš?

Ne obazirući se na Dantea, Matija se uputio ka klupi.

- Matija, nazuvice! - viknuo je Luka.

Poslušao je kao u polusnu, navukavši na noge najlonske štitnike za obuću, da ne ostavi tragove svojih cipela. Primetio je devojku duge tamne kose. Stajala je naslonjena na drvo ne shvatajući šta se dešava.

- Zdravo. - rešio je da joj se obrati.

Krim tehničar koji je fotografisao ga pogleda sa čuđenjem. Matija nije obraćao pažnju. Znao je da ostalima verovatno deluje kao ludak koji priča sam sa sobom. Devojka je i dalje stajala gledajući u klupu.

- Ovaj... ja sam Matija. - nastavio je prilazeći.

- Ti me vidiš? - pitanje nije čuo, pročitao ga je sa njenih usana.

- Vidim te, ali te ne čujem. Pokušaj polako da pričaš, kako bih mogao čitati sa usana.

- U redu, ja sam Maja. - odvratila je - Ne razumem šta mi se desilo, zašto me niko ne primećuje?

- Čega se poslednjeg sećaš?

- Meseca...i bola u grlu... čekaj... muškarac u tamnoj odeći sa crvenim očima... vampir.