Tajne Petrovaradinske tvrđave

Part 6

Luka je čekao u kolima. Nestrpljivo je kuckao prstima po volanu. Sinoć kada se čuo sa Matijom, očekivao je pozitivniju reakciju od one koju je dobio. Naime, prijatelj mu nije zvučao oduševljeno što će raditi zajedno. Sve što je rekao, bilo je da moraju razgovarati.

- O čemu bi trebalo da razgovaramo? Verovatno o slučaju. - zaključio je.

Zadubljen u svoje misli, primetio je Matiju tek kada je otvorio vrata automobila.

- Dobro jutro.

- Kako kome. - dobio je pomalo neobičan odgovor prijatelja.

- Šta ti je? Od juče ti nisu sve ovce na broju.

- Ovce na žalost nemam, da ih imam sada bih verovatno živeo mirno.

- Matija za ime sveta šta se dešava? Mislio sam da će ti biti drago što sam te uključio u slučaj.

- Ok, polako, sve ću ti objasniti. Zato sam te i zamolio da dođeš ranije.

- Dobro, idemo na uobičajeno mesto?

- Ne, mislio sam negde gde bi mogli na miru razgovarati.

- Znam pravo mesto. Pitanje je samo hoćemo li naći parking.

Kafe se nalazio u uskoj ulici gotovo u samom centru grada. Mada je bilo devet sati, Luka se jedva provlačio kroz Njegoševu. Ispiti i upis u gimnaziji bili su u toku i srednjoškolci su izlazili na pauzu. To je stvorilo dodatni kolaps, jer su se vozila kretala brzinom puža.

- Gde ti je to mirno mesto? - upitao je Matija već iznerviran.

- U Miletićevoj.

- Miletićevoj? Sjajno! Pa tamo ni peške ne možeš, a ti hoćeš kolima.

- Vidim da ti je raspoloženje na nivou. Biće bolje kad stignemo.

- Ako stignemo ove godine.

Luka slegnu ramenima. Prijatelj mu je očigledno bio u bad mood varijanti. Skoncentrisao se na vozila ispred sebe. Uspeo je sa Trifkovićevog trga da se iskobelja levo u Miletićevu, sad je trebalo naći parking. Budući da je bilo pre podne, nadao se da neće biti uobičajeni haos. Imao je sreće, negde oko broja 41 bilo je prazno mesto.

- Evo namćore, našli smo parking, a nije prošla godina.

- Da, da, dobro, a to super mesto gde je?

- Na od prilike dva i po metra, dole niz ulicu.

I zaista, malo niže bila je otvorena kapija. Luka povede Matiju kroz uski prolaz. Ušao je u lokal, prošao šank i uputio se pravo do bašte u sredini. Našao je slobodan sto u uglu između visokih, vitkih četinara i malog jezerceta sa koi šaranima.

- Šta je ovo - progunđao je Matija sedajući - zen bašta?

- Jok, mirno mesto, bez buke gde se pije odlična kafa. Dakle da čujem u čemu je problem?

- Ne znam odakle da počnem.

- Od početka?

- Početak je dalek, pre od prilike 24 - 25 godina ...

- Super, onda da ga čujem čim naručimo. Kakvu kafu imate? - obratio se konobaru koji se pojavio niodkuda.

- Espreso sa mlekom i bez, Nes, domaća... - nabrajao je.

- Za mene duža sa mlekom i kisela. - prekinuo je Luka njegovo izlaganje.

- Za mene domaća i kisela. - pridružio se Matija.

Sačekali su da porudžbina stigne.

- Slušam.

- Sve ili ukratko?