Kako se rešiti njegove devojke u 20 koraka?

Derekova ozbiljna veza

Ubrzo smo stigle na školski parking. Obično su učenici pristizali tek pet minuta pre početka nastave, jer što bi stigli na vreme? Lakše je kasniti i smišljati dobru laž da ne dobiješ neopravdani... Pretpostavljam da je to zbog novog početka, pa ne žele da od prvog dana budu upisani u famoznu napomenu.

"Sredi ga tigrice!", Tina je napravila čudne pokrete rukama imitirajući mačku, i nasmejala mi se.

Nespretno sam ubacila laptop u ranac, prebacila ga preko ramena i uzela telefon kako bi nastavila pisanje svog bloga. Čudno je koliko volim da pišem o tome šta mi se dešava svaki dan ili svake nedelje. Čudno je kako ljude uopšte interesuje tako nešto. Znate šta je još čudnije? To što, iako nisam druželjubiva i preterano otvorena osoba, putem bloga slobodno pomažem svima oko raznih problema. Otvoreno pričam sa svakim od njih i moram vam priznati da sam tako upoznala dosta osoba koje volim podjednako kao neke koje znam odmalena, iako živimo u različitim državama.

"Ejpril!", čula sam dobro poznati glas od koga sam se naježila i odvojila svoj pogled sa ekrana kako bih ga našla.

Njegove plave oči, koje su mogle da se porede sa bojama okeanskih dubina i njegov kristalni osmeh bili su sve što sam mogla da primetim.

Polako sam išla ka njemu, jer sam želela da uživam u svakoj sekundi koju mogu da iskoristim gledajući boga Apolona lično.

Odjednom, moje stopalo je udarilo o nešto tvrdo na šta sam ciknula i ubrzo zatim primetila da je to omanji cigleni zid koji ograničava naše dvorište. Došlo mi je da pitam ko je postavio ovo ovde. Nije ni estetski lepo a može i nogu da slomi.

"Ti ćeš uvek ostati moja smotana Ejpril.", nasmešio se, na šta sam pocrvenela i nadala se da on to neće primetiti.

"Malo kasnim, ali to je kad Tina vozi...", počešala sam se po glavi, stavljajući telefon u džep. Prišla sam klupici na kojoj je sedeo i spustila ranac.

"Jedva sam dočekao da dođeš. Imam toliku želju da ti kažem nešto!", pričao je sa takvim uzbuđenjem, dok sam ja sedala pored njega.

Leptirići u stomaku su se probudili i nisam mogla da se smirim. To je taj trenutak. Ne mogu da verujem.

"Kaži dragička!", nestrpljivo je izgovorio ne odvajajući svoj pogled od mog.

Toplina se razlila mojim telom, krv je pokuljala ka mojim obrazima, čineći ih crvenijim nego malopre.

"Dra-dragička...", promucala sam, jedva kontrolišući svoj glas. Jednom rukom sam uhvatila drugu da ne bi primetio da podrhtavaju. Nisam mogla da se saberem, niti da provalim zašto ovako reagujem a ne znam šta će mi reći. Možda nije to što moj mozak misli da jeste, možda je jednostavno položio vozački, konačno iz desetog puta, i sada želi da izađemo negde da proslavi to.

"Ejpril, konačno sam uspeo da smuvam Stejsi! Znaš onu plavušu, predsednica je debatskog tima?", nije više mogao da izdrži a da njegov savršen osmeh ne blesne.

U trenutku kada je to izgovorio zamislila sam sebe sa vudu lutkama koje predstavljaju njega i tu glavnu kučku. Polako sam zabadala ogromne igle u male, bespomoćne lutkice, a zatim ih zapalila ostavljajući igle u njima.

Osmeh mi se skamenio, a pogled ostao na njemu. Nisam treptala, možda čak nisam ni disala. Previše sam se nadala nečemu što uopšte nije ostvarivo u sadašnjosti u kojoj sam osuđena da živim.

"Derek, pa to je super. Znam koliko si se namučio oko nje.", znala sam svaki njegov glupavi pokušaj i napor koji je uložio kako bi je smuvao, dok ona njega nije fermala ni 5%. Da, jesam ljubomorna jer uvek osobe koje najmanje zaslužuju ovako divne momke, baš te osobe njih dobiju. A mi pošteni? Pa očigledno više nema mesta za nas poštene i dobre.

"Ejpril, želim da ti kažem još nešto. Stvarno želim da imam dužu vezu sa njom, nego inače. Želim da nam uspe.", zar je stvarno morao ovoliko da mi oteža? Pa čoveče, uvek su te veze bile na maksmalno tri nedelje i njega sad drmnulo nešto pa hoće dužu vezu! Mogu ja da ga prodrmam pa da vidi s kim će onda hteti da bude u vezi.

"Oh... To je tako slatko od tebe, Derek.", progovorila sam, dok sam uzimala svoj telefon. Čas samo što nije počeo a ja gubim vreme sa mojim najboljim drugom i pričam o devojci koju organski ne mogu da podnesem. Da dame i gospodo, moja svakodnevica. Nije li divna?

Na mobilnom sam ukucala 0204 (Derekom rodjendan), i ušla u svoj blog koji je bio u pripremi.

"Sutra vas obe izvodim na večeru u restoran u centru. Pokupiću te u osam.", nabacio je svoj najlepši osmeh i uputio se ka školi.

Naterala sam sebe da se osmehnem, iako je to bio previše izvestačen kez i mahnula mu.

Na samom ulasku prišla mu je devojka duge, talasaste kose i obavila svoje ruke oko njegovog struka. Derek ju je zagrlio i pre nego što su ušli, morao je da je zažvalavi pred svima. Sada, kada je sve zvanično cela škola mora da zna da su kapiten košarkaškog tima i glavna devojka debatskog tima zajedno. Uskoro će biti ekskluzivna tema po školski hodnicima i omiljena debata za ogovaranja.

Iznervirano sam izdahnula vazduh koji sam previše dugo zadržavala dok sam posmatrala Derekov dramski ulazak u školu. Telefon mi se ponovo zaključao, pa sam morala opet da ukucam glupu šifru, koju ću promeniti, i na ekranu se ukazao moj dopola spremljeni blog.

Naslov je bio jadan, 'Priznati ili ćutati'. Odmah sam obrisala sve patetične gluposti koje sam celo jutro kucala i upisala novi naslov. Upravo sam dobila onu zanimljivu ideju, koju sam tražila dosta dugo. Iako je baš Derek morao da bude okidač za novu oblast događaja na mom blogu, bar ću ubaciti malo zanimljivosti.

Novi naslov je glasio 'Kako se rešiti njegove devojke u 20 koraka'.

Zvono za početak nastave mi je prekinulo dotok inspiracije. Izgleda da ću sutra posle one glupave večere i formalnog upoznavanja nove devojke, imati gotov tekst za blog.

Potrčala sam ka školi i nespretno se uspela uz stepenice. Jednostavno ću uvek voleti da kasnim, pa makar mi od toga i život zavisio. Gde je tu zabava ako uvek stižeš negde tačno na vreme? Mada ne bi me ubilo kada bi jednom u životu videla svog mrzovoljnog profesora filozofije kako nema šta da mi zanoveta jer ne kasnim i ne pričam na času...

"Vi izgleda ne koristite isti sat kao i vaše odeljenje?", nakon ulaska u kabinet filozofije, začula sam matoro gunađalo iza sebe.

"Ako vam kažem da, da li mogu da sednem?", nezainteresovano sam upitala i zakolutala očima.

"Jedan neopravdani.", povikao je. Misli da sam se mnogo potresla.

"Koristim sat koji sam dobila od svoje bake za peti rođendan, ali nisam mu menjala baterije od tada.", sarkastično sam odgovorila na njegovu prethodnu izjavu.

"Vidim da volite da filozofirate, pa hajde to da uradite ispred table. Za ocenu.", strogo me je pogledao.

"Naravno.", spustila sam ranac na svoju klupu i stala ispred table. Prosto volim kada mi dan počne ovako savršeno.

Hejhej novo poglavlje je tu, so vote i komm i do sledećeg koraka 😊
Xoxo
Sarkastična (you will soon find out 'bout thiss)