Kako se rešiti njegove devojke u 20 koraka?

«Ljubavni život vam nije ružičast»

• pre nego što počnete da čitate, molim vas ostavite mišljenja kad pročitate, isto tako ostavljajte i usputne, volim da ih čitam •

"Jesi li znala da si ti neotkriveni talenat za filozofiju?", Tina me je upitala, dok smo tražile sto u školskoj kantini.

"Ne, mislim da je sarkazam ključ te glupave nauke.", prevrnula sam očima, pitajući samu sebe zašto uopšte mučim svoj mozak oko tako nebitnog predmeta bez poente. Nikad mi neće trebati u životu, a nije bitan za moj blog.

Kad smo kod bloga, imam samo naslov nove objave. Treba to ispuniti sa minimalno 200 reči, kako bih zadovoljila svoje niske standarde.

"Nisi mi još uvek rekla šta je bilo sa Derekom?", radoznalo me je posmatrala dok sam ja mrljavila hranu u svom tanjiru. Nisam imala neku volju da pričam o epskom razočarenju, ali Tina mi je kao sestra. Njoj mogu da se otvorim uvek, u kakvom god da sam stanju iznutra.

"Smuvao se sa Stejsi. I izjavio je da želi ozbiljnu vezu.", imitirala sam njegov promukao glas, samo što je moja imitacija njega bila ispunjena ironijom.

"I povrh svega, hoće da se upoznam sa njom na večeri sutra uveče. Nije li moj život prosto fantastičan?", gunđala sam kao i obično. Šta sam drugo mogla da radim?

"Nemoj tako. Gledaj na to drugačije. Možda dobiješ neku zanimljivu ideju za svoj blog.", ciknula je. Imam osećaj da je ona moja najveća podrška otkad sam se upustila u tu stvar sa pisanjem bloga. Iako Tina smatra da ne treba da krijem svoj identitet, ja još nisam spremna da otrkijem svoje ime. Možda neko iz škole prati moje gluposti, ko zna šta bi se tek tad desilo...? Nikad mi neće biti jasno zašto me konstatno zamara mišljenje drugih.

"Recimo da sam dobila ideju. Moram da je realizujem, a to ću uraditi tek posle te večere.", rekla sam pružajući joj telefon.

"Ejpril, mislim će ovo učiniti tvoj blog popularnijim!", uzviknula je radosno, što je privuklo par radoznalih pogleda u kantini.

"Samo malo tiše, ne želim da otkrijem još svoje ime.", opomenula sam je, kreveljeći se nekoj devojci koja me je upitno posmatrala.

/.../

"Pazi kako se ponašaš i nemoj nešto preskupo da naručiš.", tata je počeo svoj ritual pripovedanja o kulturi i držanju u restoranima i kako je skromnost ogromna vrlina.

"Hoću tata, imam pare ako mi zatreba.", prevrnula sam očima i bacila pogled na ogledalo u hodniku, tik pored ulaznih vrata. Oduvek me je zanimalo zašto stoji baš tu, na tako čudnom mestu, ali pokazalo se korisnim u mnogim situacijama kao na primer kada kasnim u školu a nemam vremena da se sređujem i ulazim u kupatilo kako bi bar stavila neku kremu na lice.

Prošla sam rukom kroz moju talasastu kosu. Čak ni pegla ili feniranje nije moglo da pomogne mojoj kosi. Ona je prosto neukrotiva.

Zagladila sam svoj mekani, teget džemper i ispravila kragnu od košulje ispod njega. Obula sam svoje duboke patike i ubacila pare i telefon u džep od jakne.

Ne volim da nosim ništa po rukama, ni torbe ni novčanike. Previše me opterećuje tako nešto.

"Lepo se provedi. I budi fina prema toj devojci.", namignula mi je mama. Jedino mama i Tina znaju da gajim osećanja prema Dereku oduvek, i stalno joj je smetalo što moram da slušam njegove priče o mnogobrojnim novim devojkama.

/.../

Vožnja Derekovim kolima do restorana je protekla u neprestanom ljubakanju na svakom semaforu i neprijatnoj tišini.

"Moje dame, stigli smo.", pritrčao je prednjim vratim svog džipa kako bi otvorio vrata Stejsi, a zatim i zadnja vrata meni.

Tiho sam mu zahvalila i pokušala da održim korak sa njima na putu do restorana.