Pre nego što se bacite na novi korak:
1) Odgovorite na Ejprilino pitanjce😘
2) Ovo je najduži nastavak dosad tako da očekujem neke poduže komentare 💋
"Kako to mislite ne možete ništa da uradite povodom toga?", očajnički sam postavljala jedno te isto pitanje Braunovoj koja me je ravnodušno posmatrala i uzdahnula kao da joj zadajem nepotrebne muke oko običnog rasporeda po sobama.
Ali to nije obični raspored, nego prokleti podzemni svet raspored od sobe! Kako sam za ime svega uspela da toliko zaslužim ovu nepojmljivu kaznu?
"Gospođo Braun, ja smatram da je raspored užasan! Da li mislite da trebam da pozovem tatu i prekinem njegov veoma, bitan poslovni sastanak?", Stejsi se uobraženo ubacila u priču i sa visine pogledala našu razrednu. Samo mi nije jasno šta je bilo potrebno da se iz jednog vođenja ljubavi izrodi ovaj primerak Sotoninog sluge?
"Nema potrebe za tim, jer ukoliko ne prihvatiš tu sobu kao tvoju, moraćeš da odletiš prvim letom nazad za Englesku! Ne vodi tvoj otac ekskurziju, nego ja i ponašaj se u skladu sa tim.", izgleda da je Braunovoj pregoreo fitilj te mi je nadureno predala plavu, tanku karticu koja je predstavljala ključ od sobe. Odšetala je brzinom svetlosti od nas iz lobija hotela, ostavljajući tri zaraćena neprijatelja da se zajedno neprijatno gledaju.
"A mislila sam da ne postoji nešto gore od hotela sa četiri zvezdice!", odglumivši povređenost Stejsi je cimnula svoj kofer koji se pod nesrećnim okolnostima srušio na njenu krhku, plastičnu nogu. "Jaoooo!"
Njen vrisak mi je pomutio vid, i zaklela bih se da bi mi krv potekla iz ušiju da joj nisam prišla i stavila šaku preko usana jer je zadobila prekoran pogled recepcionera. Promrmljao je nešto na grčkom ljutito nas gledajući i nastavio da kuca užurbano nama nepoznate informacije.
"Tina, ponesi i moj kofer. Ja ću potražiti doktorku i pobrinuti se za njen kofer.", palcem sam pokazala ka Stejsi, koja je klečala pored drečavo roze kofera.
"Džejs će sići po Stejsine stvari. Javi ako treba još nešto.", zbunjeno mi je rekla Tina pre nego što je otišla ka liftu kako bi zvala pojačanje za nošenje nepotrebnih ženskih stvari.
Prevrnula sam očima, jer sam unapred znala njene govorancije za svako nesebično delo koje uradim za nekog ko to ne zaslužuje. Čak ni Stejsi, devojku koju pokušavam da porazim i osvojim Derekovo srce koje ona drži u šaci, ne mogu da ostavim da bespomoćno sa sada već nateklim člankom leži i žalosno jadikuje ispred recepcije. Škola bi verovatno dobila tužbu za ugrožavanje javnog reda i mira i račun od medicinske klinike za ORL usluge koje su dobili zaposleni hotela.
"Hajdemo.", pomogla sam joj da ustane i osovi se na zdravu nogu, a zatim joj desnu ruku prebacila preko mojih ramena kako bi bila sposobna da bar othramlje do sobe gde je smeštena naša doktorka. A kad smo kod toga...?
"Znate li u kojoj sobi je smeštena doktorka Medison?", upitala sam ljutitog Grka za recepcijom na engleskom. Njegov je bio poprilično loš, pa sam jedva razaznala broj sobe i sprat. Na ovom je spratu što je loša vest za Stejsi i njenu svilenu nožicu koju će namučiti hodajući do sobe.
"Hvala vam.", nakon toga smo se u tišini uputile ka hodniku levo od lobija, pa zatim skrenule u još jedan, manji od prethodnog. Stejsi nije progovorila ni jednu jedinu reč otkako sam ostala sama sa njom, što je poprilično drsko. Ne pomažem ja njoj da pogine, već da osposobi nogu kako bi bila u mogućnosti da se na Partenonu ljubaka sa dečkom kojeg je ukrala meni ispred nosa.
Ovaj, podsetite me zašto ja ovo uopšte radim?
Zavrtela sam glavom kako bih unutrašnjeg demona potisnula duboko u podsvesni deo, inače ću doći u iskušenje da je zgazim na povređenu nogu i bacim u lift za smeće, a onda se pravim da je nisam ja ubila i ne znam kako je dospela na deponiju Atine.
YOU ARE READING
Kako se rešiti njegove devojke u 20 koraka?
Teen FictionEjpril je osamnestogodišnjakinja koja jedva izlazi na kraj sa srednjom školom i svim problemima koji idu u paketu sa njom. Još teže joj pada što zbog stresa od upisivanja na fakultet ne može da se posveti svom blogu i učini ga zanimljivim za čitaoce...