Ejpril je osamnestogodišnjakinja koja jedva izlazi na kraj sa srednjom školom i svim problemima koji idu u paketu sa njom. Još teže joj pada što zbog stresa od upisivanja na fakultet ne može da se posveti svom blogu i učini ga zanimljivim za čitaoce...
1) HVALA VAM NA #2 MESTU U TEEN FIKCIJI, NE DIŠEM TRENUTNO I SKORO 3K!!
2) Upozorenje - nastavak će biti dosadan, nisam imala toliko inspiracije...
3) Sliku na nastavku ću dodati kad mi mama oslobodi kompjuter😂
4) Ne zaboravite Ejprilino pitanje!
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
Povukla sam oprezno Tajlera za rukav i duboko uzdahnula pre nego što sam se pojavila na ulaznim vratima. Zatekla sam dva momka, podjednako zgodna i lepa, jedina razlika je bila u boji očiju i kose. Crnokosi momak azurnih očiju i smeđokosi Romeo čokoladne boje očiju.
Međutim, najveća oučljiva razlika bila je u tome da je jedan bio uz mene kada mi je to bilo potrebno, dok drugi, bitniji, nije.
"Ej...", Derek i Tomas su istovremeno počeli, a onda se namršteno zgledali.
Prevrnula sam očima kada je Derek napravio nekoliko koraka ka meni, na šta sam ustuknula i prostrelila ga pogledom.
"Sačekaću te ispred, Ej.", Tomas mi je uputio pre nego što je popreko pogledao Dereka i seo na drveni trem.
Propustila sam Dereka u kuću i pritvorila vrata. Osećala bih se krivom da sam tek tako ostavila Toma ispred da čeka dok ja ovde takoreći umirem za nekim debilom.
"Imaš dva minuta.", hladno sam izgovorila ne pogledavši ga, kako se ne bih izgubila u njegovim predivnim, neprirodno-plavim očima.
"Ne razumem zašto si takva, Ej?", upitno me je pogledao kao da mu je neko isprao mozak i uzeo sve uspomene na protekle dve nedelje.
Šokirano sam ga pogledala, otvorivši usta da nešto kažem ali kada sam ponovila rečenicu u glavi znala sam da nikad to ne bih mogla da mu kažem. I ima previše kočijaškog rečnika.
"Sad ćeš da se pretvaraš da me nisi ignorisao još od proslave?", moja ljutnja nije mogla da splasne, samo je nadolazima u sve većim talasima.
"Ja sam tebe ignorisao?", to je bilo pitanje koje je prešlo granicu mog strpljenja.
"Ne, Derek! Ja sam tebe ignorisala jer ne želim da se ne daj Bože Stejsi nadrnda na mene!", prodrala sam se koliko su mi to glasne žice omogućavale. Prevršio je svaku meru time što je došao u najgorem mogućem trenutku i povrh svega glumi nevinašce i svoju grižu savest prebacuje na mene.
"Ejpril, nikad te ne bih zapostavio zbog bilo koje devojke!", i njegov ton je bio viši nego malopre. Podigla sam obrve ka njemu ne verujući da pokušava da me ubedi u nešto što nije bilo tako, svojim očima, ušima i unutrašnjim organima sam sve to doživela.
"Pa onda pokušaj da se setiš da li si me zapostavio i bio tu za mene kada si mi bio potreban! Kada mi je bio potreban moj najbolji prijatelj!", koliko god me lomilo iznutra da se svađam sa njim, nisam htela da i ovog puta budem mala mutava Ejpril koja će da pređe preko svega i sve opet bude kul. "Moram da idem, kasnim na sastanak."
