Kako se rešiti njegove devojke u 20 koraka?

Deseti korak - Ne nadaj se ničemu

Pre nego što se bacite na čitanje:

1) Odgovorite na Ejprilino pitanjce :)

2) Obavezno ostavite mišljenje o Derekovom POV jer me interesuje previše♥

3) HVALA VAM NA 6K ♥♥

"Ejpril...", Tomasov glas je zvučao tako očajno, skrhano a njegov pogled upućen u Derekovom i mom pravcu me je načisto porazio. Tople, čokoladne kuglice sada su bile staklaste, zaleđene kugle boje kestena. Bilo je nečeg neizrečenog u tom ledenom pogledu, emocije koje ja nisam uspela da prepoznam.

"Mislio sam da nema nikog.", Derek je u neverici gledao u Tomasa. Oko nas nije bilo nikoga, sve se već ispraznilo nakon završetka predstave.

Zabrinuto sam pogledala u Dereka, pa u Tomasa. Pogled mi je šarao od jednog do drugog, dok su mi mislima vladali najgori scenariji koji se mogu odigrati.

"Kad sam ti rekao da me sačekaš, nisam mislio na ovo.", zamahao je rukama ka nama dvoma i otvorio usta kako bi još nešto rekao, ali je ubrzo odmahnuo glavom i odustao.

"Čekala sam te, a onda sam spazila Dereka i prišla da se pozdravim.", pravdala sam se, mada nije postojalo opravdanje koje bih izgovorila da pokrije Derekov i moj poljubac.

"Izgleda da te on baš srdačno pozdravio.", Tomas je zarežao i zadobio jedan ubitačan Derekov pogled.

"Svakako, ti nemaš ništa s tim.", odvratio je brže bolje, dok se meni želudac prevrtao od muke. Kako se samo uvek zadesim u ovakvim situacijama koje izazivaju centrifugu svih unutrašnjih organa?

"S obzirom na tvoj status veze ni ti ne bi trebalo da imaš bilo šta sa Ejpril!", povikao je na Dereka i približio nam se par koraka. Napetost je odavno prešla uobičajenu granicu između njih dvojice, i više nije bila neporeciva netrpeljivost koja je vladala između crnokosog i smeđeg momka.

"Šta tebe briga za moj status veze?", Derek je povisio svoj glas i desnom rukom me gurnuo iza sebe, kako bih mu se sklonila sa puta.

"Jer ti to ne daje za pravo da ideš i ljubakaš druge devojke!"

Opasno su bili blizu jedan drugog i da je to bilo moguće ovo bi sada ličilo na konačni dvoboj Voldemora i Hari Potera. S tim da bi njima iz očiju izbijala munja.

"Tomase, sve je u redu.", pokušala sam da ga utešim, ali on se samo podrugljivo podsmehnuo mojoj izjavi.

"Nije, Ejpril. Kako ne shvataš?", upitno me je pogledao, kao da je odgovor očigledan. "Ako se nadaš da će ovo nešto promeniti kod njega, veruj mi da neće."

Derek je bio miran, samo su mu se grudi podizale sa svakim udahom. Nije davao nijedan jedini znak da ga sve ovo živcira i samo želi da opali Tomasa posred lica i završi sa ovim.

Sa druge strane, činilo mi se da je moje telo nesvesno podrhtavalo i osećala sam vibrirajući bol u glavi. Međutim, nepomično sam stajala na mestu na koje me je Derek gurnuo i pokušavala da nađem način kako da smirim obojicu pre izbijanja novog Svetskog rata.

"On će ostati Stejsina papuča, a tebe će samo još više povrediti.", pre nego što je uspeo utešno da mi se nasmeši i kaže da će uprkos svemu sve biti okej i u normali, Derekova pesnica se zatekla na njegovom obrazu i dobro ga opaučila.

Zateturao se par koraka unazad stavljajući šaku na obraz kako bi video ima li traga krvi. U uglu usnice mu se nazirala, svetlocrvena tečnost koju je on grubo otresao i uzvratio udarac.

"Mislio sam da vi glumci imate kaskadere!", Derek mu se rugao, iako je sekundu ranije Tomasova pesnica dobro obeležila njegov nos.

"Molim vas nemojte!", molećivo sam prošaputala, boreći se sa nemoćnim osećajem koji me je obuzimao. Nisam znala kako da ih razdvojim, a da pritom ne poginem, ili koju rečenicu da izgovorim kako bi umirila bar jednog od njih dvojice. Reči su zamrle, a snaga je počela da me izdaje.