Kako se rešiti njegove devojke u 20 koraka?

Sedmi korak - Sačuvaj nerve i moždane ćelije

Pre nego što se bacite na čitanje:

1) Moj dragi brat je zajebao laptop i neće da upali nikako, sutra ga nosim u servis i nadam se da će sve biti u redu..

2) Hvala svima na predlozima za gradove, ubaciću u kom se mestu radnja događa čim mi poprave laptop i čim budem imala vremena za pisanje

3) Hvala vam što čitate korake i što smo ih zajedno doveli do #1 mesta u teen fikciji💋💕💝

4) Odgovorite na Ejprilino pitanjce 😘

"Kako to misliš nisi se spakovala još uvek?", Tina me unezvereno gleda dok koračamo ka ulazu u našu divnu srednju školu.

"Tako lepo. Da mi juče nije stiglo obaveštenje na Fejsu mislim da ne bih provalila da se ide na ekskurziju.", uzdahnula sam spuštajući pogled ka mojim nekada belim starkama i zagledajući razne mrljice na njima. Mislim da je jedna od ovih mrljica mastilo od hemijske, ali nikako da se prisetim kako je dođavola tu uspelo da završi.

"Rasejana si, Ej. Nemoj mi se gubiti zbog njega.", ne mora čak ni da spomene prvo slovo njegovog imena već samo upotrebi jednu nebitnu zamenicu, a ja odmah znam na koga se odnosi i svi jučerašnji razgovori mi preleću u glavi. Kako može da se onako ponese prema meni i glumi da nije kriv ni za šta, nego to sve svaljuje na mene iako zna da to nije tačno...

Dovoljno zdravorazumski mogu da mislim i ne prepustim se grižoj savesti jer u ovoj situaciji ja ama baš ni za šta nisam kriva. Preskočićemo deo gde sa pakosno zajebala Stejsi podmetnivši joj tekst o pijanstvu, ali hej? Ko je koga zaključao u smrdljivoj, muškoj svlačionici?

"Znam da ne bih trebala, ali me kopka zašto se tako ponaša... Tina, nepojmljiv mi je... Ne prepoznajem ga, a trebala bih da ga znam kao što samu sebe znam.", poraženo zaključujem nemajući snage više da lupam glavu oko njegovog promenljivog ponašanja. Trebala bih da razmišljam kako da se spakujem za manje od dva sata nakon tri časa u ovom zatvoru i nađem osobu koja bi sedela sa mnom, jer je Džejs očito rezervisao Tinu.

"Menjamo temu! Pravo posle škole idemo kod tebe da te zajedno spakujemo, i onda idemo po moj kofer pa pravac aerodrom!", razdragano je povikala, zavalivši metalna, nestabilna vrata ormarića te je zadobila prekoran pogled zamenice direktora. Čim se okrenula pokazala joj je neprimereni, srednji prst i zatim se anđeoski nasmešila sekund pre nego što se uštogljena zamenica ponovo okrenula ka njoj.

"Uz terapiju sladoledom i serijom?", molećivo sam je pogledala na šta je ona samo snažno klimnula glavom i nakezila se.

"Kao i uvek!", zagrlila sam je pre nego što se zvono za početak najkraćeg školskog dana i oglasilo, te smo ušle u kabinet ispunjen euforijom predstojećeg putovanja.

/.../

"Ja se..."

"Znam da ti sediš sa Džejsom.", zakolutala sam očima kada joj je sloj crvenila oblio obraze i nasmejala se onako kretenski ne mogavši da povuče osmeh sa lica. Ah, pakujem se na brzinu sa opsednuto-zaljubljenom osobom koja je počela u kofer da trpa šta joj je palo pod ruku.

"Čisto sumnjam da mi moja oprema za fizičko neće biti preko potrebna u Atini.", kažem joj vadeći šuškavu kesu iz kofera i sklanjajući je van domašaja njenih ruku.

"Izvini...", glupavo se iskezila preturajući po mom ormanu tražeći još neke zanimljive letnje stvari koje bismo mogle da nosimo na plaži i slikamo se misleći da smo totalno kul.

Hipnotisana natrpavanjem i bitnih i nebitnih stvari u najveći kofer koji je tata uspeo da nađe, ne registrujem ostale zvuke oko sebe uključujući dve uzastopne poruke koje mi pristižu.