Revival

I - Part 13.

Mogu da kazem da nikada nisam razumela ljubav, to je jednostavno ne poznata teritorija za mene. Nikada nisam volela, i sumnjam da cu ikada. Ali kada dodje ljubav prema umetnoscu, tu nikada nisam mogla da se zalim. Umetnost. Sama rec je previse fascinantna. Preklapa se savrseno u svakom sloju. Ljudi kazu da se zivot ne moze uporediti sa umetnoscu. Ali ja. Ja kazem da zivot jeste umetnost. Osecanja. Tuga. Sreca. Mrznja. Zavisnost. Dobro i lose. Uvek ce biti loseg u dobrom. Ali takodje ce biti i dobrog u losem. A to dragi moji je zivot. E tako je i u umetnoscu. Uvek imate dobar deo i los. Kada se dobro i lose spoje, dobijemo zivot. Umetnost ozivi. Neki ljudi jednostavno ne mogu da shvate to. Ali umetnost ne mora da bude samo lepa slika, zarazna muzika, pokreti plesa. Umetnost je linija, umetnost je svaki ton koji postoji, umetnost je ceo svet. Svaki maleni deo sveta je umetnost. Moda? Deo umetnosti. Igra? Umetnost. Ljubav? Umetnost.

Hah, korak po korak. Neverovatno je kako ljudi previse zure. Zure na autobus, zure u skolu, zure da bi poslusali novu pesmu, da bi stigli kuci... Ja? Ja kazem stop. Stani. Uzivaj. Ne preteruj. Nemoj ici. Previse je rano. A zivot je previse kratak. Ako ne stanes i ne pocnes da uzivas, zivot ce ti otici. A ti ces zaliti. Ako mislis da neces varas se. Zivot.. Ljubav.. Ce te dokrajciti. Suze ce prestati, ali ne i osecanja. Osecanja nikada nece otici. Mozete ih sakriti koliko god zelite ali ona ce uvek biti tu. Odmah pored vas. Samo ce cekati priliku da izadju iz vaseg kaveza. Vaseg kazeva bola..

**

Pisala sam pismo. Necu ga poslati nikome. Nikome nije ni posveceno. Verovatno cu ga spaliti i ugasiti svojim suzama. Ili cu ga sacuvati. Dok ga ne pronadjem i nedam njemu. Zelim da oseti. Zelim da oseti moju trenutnu patnju. Moj bol. Moj zivot.

Petak. Danas je petak. Neka deca se raduju tome. Mislim zadnji dan skole. Subota. Nedelja. Pa ponovo sve ispocetka. Tako to ide zar ne? Ja bi trebala biti srecna sa njima? Ne znam. Nisu me naucili. Nekada bi se molila da idemo i subotom u skolu. Kako bi izbegla dramu kod kuce. Kako bi izbegla nepotrebne svadje. Vristanje. I zvanje komsija, da se zale. Neverovatno je zar ne? Kako su se dvoje ljudi voleli, i onda samo tako ta linija koja ih je povezivala pukne, i raspre se u malene komadice. A oni? Oni ostanu da povredjuju sve oko sebe.

Nikada nisam volela to da slusam. Pre bih bezala. U moju omiljenu ulicu ispisanu grafitima. Ili muzej. Neverovatno kako danasnja deca samo beze odatle jer zele da zive stvaran zivot. A ja? Ja bezim iz stvarnog zivota, kako bi bila u svom napravljenom. Pravi zivot je za osobe koje mogu da ga podnesu. Moj zivot je samo za mene. I ja nemam dovoljno snage da bih ga izdrzala. Zasto? Mozda zvog proklete pesme. Mozda zbog moga oca. Moje majke. Moga dede. Mozda zbog mene. Jer sam ja previse glupa, i umesto da se pravim da sam uobrazena bogatasica, ja i dalje sedim na maloj klupici u muzeju. Slusam kapi kise kako udaraju u stakleni krov. Kako nebo place. I kako bih se ja sada prepustila i plakala sa njim. 

Udahni. Izdahni. Prezivela si. Ostalo je jos samo malo. Mozes ti to. Jos malo i sve ce da prodje. Vreme ne leci sve. Ali ti ces izleciti sve svoje bolove, samo kada shvatis poentu. Poentu zivota. Poentu svoga zivota. Poentu sveta. 

Ustala sam i krenula ka slici u koju sam gledala sve vreme.

''When we two parted. In silence and tearse. Half broken-hearted, to sever for years. Pale grew your cheek and cold. Colder your kiss. Truly that hour foretold. Sorrow to this! The dew of the morning. Sank chill on my brown. It felt like a warning. Of what I feel now. Your vows are all broken, and light is your fame. I hear your name spoken, and share in its shame... If I should meet you After long years. How should I greet you? With silence and tears... '' 

-------------------------------------------------   

Kratak nastavak. Zasto? Zasto da ne. 

Svaki put kad napisem ja cu odma da objavljujem. Jer mi se oce. Jbg. 

Znaju ljudi kome je posvecen nastavak. 

Ly all. 

Hvala sto citate.