Revival

I - Part 14.

Nasla sam. Posle nedelju dana, napokon sam je nasla. Procitala sam svaku stranicu mamimong dnevnika. Kojeg sam nasla na najgorem mogucem mestu. I u toj malenoj svescici... Bilo je svega. Procitala sam neke stvari, za koje joj nikada necu oprostiti. A procitala sam i neke zbog kojih bi se i ja pocela drogirati, kako bih smanjila, bol, tugu, depresiju. Ali izmedju svega toga, napokon sam je nasla. Njegova adresa. Adresa zbog koje sam pogledala sve porodicne snimke, i isplakala se kao nikada. Adresa zbog koje sam postala slaba.

Sada stojim u njegovoj ulici, i pokusavam da skupim hrabrosti da stanem ispred njegove kuce, pozvonim, sacekam da otvori i kazem 'hej deda'. Ali naravno ne mogu tek tako doci. Previse se plasim. Sto je cudno. Jer nikada nisam odugovlacila. Ako sam nesto zelela, otisla bih i uzela. A sada. Oko svega ovoga, ponasam se kao nekakav mali slabic. I ako sam jaka mentalno i psihicki. Mislim izdrzala sam toliko toga i ne zelim ovde, sada, da stanem. Ako ovo treba da uradim kako bih napokon imala normalan zivot. Onda uredu. Uradicu. Ali iskreno. Vise sam ovd zbog pesme zbog njega. Zelim da znam. Prokleto zelim. Nikada nisam nista ovoliko zelela. Ne koliko da saznam i znacenje proklete pesme. Obicno bi u svakoj pesmi, prici, knjizi, lako nasla znacenje ili pouku. ali u ove dve pesme cak posle i toliko godina ne mogu. Ne znam zasto, ali kad dodju u pitanju te dve pesme, jednostavno sam nesposobna.

Mozda je pesma ljubavna?

Ja nisam sposobna da volim. Jednostavno nisam. Mozda i jesam zaljubljena u nekoga, ali ne znam u koga. Mozda je moja prava ljubav osoba najbliza meni. Ali ja nemam nikoga tako bliskog. Damjan. Luka. Ali ne. Oni su mi braca. Ne mogu biti zaljubljena u bracu. Mogu li? Ne..

Mozda je pesma tuzna ili srecna?

Ja se ne nosim dobro sa osecanjima. Ni oni mi ne idu bas najbolje. Zasto? Zato sto je moje srce hladnije od leda, i niko nije uspeo taj led da otopi vec duze vreme.

A mozda ja jednostavno izbegavam da shvatim, kako bih posle toliko godina videla njega.

'Danielle?' Cula sam stariji hrapavo duboki glas iza mojih ledja. Dok sam se polako na vrhovima prstiju, svojih izlizanih cizama okretala, memorisala sam glas u glavi i pokusala da se setim odakle mi je tako poznat. Dok ga nisam ugledala.

Disanje se usporilo, krv je postala hladnija, dok mi je srce u grudima tuklo jace nego ikada.

On.

To je bio on. Kao.. Kao da se uopste nije promenio. Malko visi od mene, sede kose, crnog odela sa ispeglanom kravatom, i crnim lakiranim cizmama. Moj deda.

Osetila sam kako mi lice slani i kako pocinje da mi se muti pred ocima. Ponovo. Ponovo postajem slaba. Sva. Sva secanja me hvataju i sve sto bih sada ustvari volela je da pocnem da vristim i da ih isteram iz moje glave.

Bol.

Tuga.

Sreca? 

Ali sledece sto sam znala, je da sam lezala na zemlji, sklopljenih, potopljenih ociju, sa jedva sta vazduha u plucima.

- Erik P.O.V. -

Nisam mogao da verujem. Toliko godina sam je trazio. Toliko godina su je skrivali od mene. I ona na kraju tek tako dodje u moju ulicu u potrazi zamnom? Malo mi je falilo da pocnem da vristim kao malena devojcica i ako sam pedesetogosnji starac.

Bila je tako prelepa dok je lezala na udobnom crvenom kaucu, pored starog kamina u kome je vatra puckala i davala svu toplotu koja nam je potrebna. Imala je duboke braon oci, na njenu baku. Tako prazne ali ipak ako znas da trazis kako treba, pronacices ih pune. Pune srece, tuge, ljubavi, paznje. Njena kosa, tako tamna ali ipak tako raskosna. Uvijala se na krajevima u velikim lavovima dok joj je padala na njena ramena, i njene prelepe i raskosne grudi. Nekada bi joj pala preko oka, i ona bi sklanjala sa dlanovima ko malo dete. Bar znam da se tu nije promenila. Nadam se da nije ni ovako. Jer koliko sam cuo od njenog glasa, tako nezan ali ipak tako drzak, jak, melodican.

Moja malena. Ona me je nasla, pre nego sto sam ja pronasao nju. Znao sam da je u Londonu, i znao sam de ide u skolu. Ali kad sam rekao momcima da mi je dovedu, nisam mislio da raznesu skolu. Pa mogli su je povrediti. Mogli su povrediti jedino stvorenje do kojeg mi je stalo. Moju malenu Dan. Daniell. 'Dajmond Ajsland' jeste sveto mesto sa nas. Ali ipak to su kretencine. Nikada ne urade posao kako treba.

- Piscev P.O.V. -

I dok je vatra pucketala u velikom, starom kaminu, on je umirao od brige. Cuo je sta se desilo. I nije zeleo da dozvoli da ona ostane kod njega. Toliko dugo ju je stitio od njega i ona se na kraju samo tako predala njemu. Nije zeleo to da dozvoli, ali nije mogao nista da uradi u vezi toga. Tuga koja je tutnjala njegovom krvlju sve ove godine, sada je postala ravna nuli, disanje se zaustavilo, a srce je otkucalo par poslednjih trenutaka zivota. Koje  je on potracio za nju. 'Danielle..' Bilo je sve sto je on izgovorio. I bio je kraj. Vise nije morao da zivi u lazi. Vise nije morao da se brine o njegovoj Danielle. Luke i Elisa, Liam i svi ostali koga je on angazovao samo za nju, su napokon slobodni. Luke moze da je posecuje svaki dan. Elisa moze da se vrati sa Liamom u svoj rodni dom. Dok mala Daniell spava na starom kaucu pored njenog dede. I ako misle da se sada sve zavrsilo.

Igra je tek pocela. 

" Jer ljubav je jedina stvar koju ona nije razumela. Niko nije rekao da ce se to promeniti. "

 -----------------------------------------

Ta dam!!!

Ovo bi bila nes kao prva sezona ove price. Koja je ugl namenjena za upoznavanje likova i nacina njihovog razmisljanja. 

Prica naravno nastavlja da se objavljuje svake subote. 

Znacilo bi mi kada bi ste na neki nacin pokazali da li vam se svidja ili ne, sa komentarom ili votom.. [ radje bi komom [ jbg volim da citam biblije ] ].

Tak da.. 

Ly ♥ 

Burekodbanane Luxcli ivastyles94 bezimenko_del_rey [ curka ] <-- i love them ♥