Revival

II - Part 17

- Piscev P.O.V. -

Lagano ali spretno se provlacila izmedju ljudi, koji ko da su u inat u njoj morali da stoje na sred hodnika...

Imala je osecaj kao da se sve ponovo ponavlja.

Ponovo je u bolnici.

Ponovo je sama.

I ponovo nema nikoga pored nje da joj kaze da ce sve biti uredu.

Jedino se mogla obratiti umetnosti. Ali ko da je potonula u najdublji deo njenih misli kako nigde nebi mogla da je pronadje.

Bledo ruzicaste usne su se lagano pomerale u ritmu pesme koji bi recitovala, iznova i iznova kako bi se smirila.

Pesma kao pesma.

Suze kao suze.

Hladne i ledene poput njenog srca, iznova i iznova se ruse i ruse. Zamucuju sve oko sebe da cak ne moze da prepozna ni dali je on taj kome treba pomoc ili mozda njoj. Njemu koji se kretao u bolnickim nosilima, dok su ga medicinske sestre i doktori okruzivali. Ili njoj koja je izgubila svoj smer i svoj pravac. Njoj koja je pala u tesku depresiju i koja ne zeli da izadje iz nje, jer bi to znacilo da se mora vratiti svom zivotu. Njoj koja bi sve dala da je sada na njegovom mestu i da joj misli odu u drugi svet a ne da budu u ovom izgubljenom.

Neverovatno je zar ne ?

Koliko neko koga si toliko jako voleo/la moze da ti postane stranac u sekundi.

A neko ko ti je pre te sekunde bio stranac, sada je neko za koga bi zivot dao/la

Korak po korak se usporavala, i vise nije znala kuda ce. On je odavno daleko od nje, a ona se bori sama sa sobom da ne vristi na sav glas i ne pocne razbijati sve oko sebe.

Izgledala je kao andjeo slomljenih krila.

Kao andjeo koji je izgubio cilj.

Andjeo bez cilja nije vise bozji andjeo...

On je onda samo obican andjeo bez cilja.

I malo, po malo, andjeo bez cilja gubi osecanja.

A andjeo bez osecanja je ustvari djavo.

Neveroatno je zar ne?

Andjeo kao andjeo, koji samo odjednom postane djavo.

Samo zato sto je izgubio cilj.

Samo zato sto je izgubio svoj put.

Samo zato sto su izvukli iz njega poslednji atom srece, snage, zelje za zivotom.

Kazu da ljubav nije nesto sto treba da osetis kad dodje. Kazu da je ljubav kada ne znas vise sta da radis os svih misli koje ti se vrzmaju po glavi. Kada ne mozes da prestanes da mislis o tome nekome koga toliko zelis pored sebe.

Ali u tome je stvar.

Ona nije mislila na nikoga osim sebe.

Umetnost i zivot.

Polako je tonula, kao reka koja klizi niz vodopad i samo ceka onaj konacni udar.

Nezno se slivala kao reka iz zaliva koja se spretno probijala kroz kamenje, dok nije naletala na veci kamen, koji bi ju zaustavio.

Kao sunce koje zaklanjaju oblaci jer nema vise energije i snage da svetli kao nekada.

Kao zaljubljena dusa bez drugog dela sebe.

Kao covek bez duse.

Kao andjeo bez krila.

-------------------------------------------------

Znam da nisam postavila nastavak na vreme. Zao mi je. Iskreno nemam opravdanje koje bi to moglo opravdati. Samo depresija koju sakrivam u sebi i cekam da se oslobodi dok konacno ne poludim. 

Valjda ste skonali da imam drugaciji stil pisanja. I toe to. 

Pokusacu nastavak sto pre. Zao mi je sto je ovaj kratak. 

Ly.