Revival

II - Part 16.

Dan je polako prolazio, sunce je zalazilo i pokazivo poslednje tragove njegovog postojanja. Sedela sam na stolici u maloj oronuloj sobici u starom napustenom hotelu. Sada vec prljavom, mokrom, belom majicom brisala sam krv sa njegovog lica. Nije progovorio ni rec. A krv sa rane na glavi nije prestajala da cure. Polako sam se vec pocela bojati, jedva sam ga dovela do ovde. Ne znam kako cemo dalje. Nalazimo se u prokletoj pustinji. 

Nisam se previse opterecivala da razmisljam o svemu. Imacu vremena za to kasnije. Trenutno mi je najvaznije da on bude dobro.

Uspela sam da nadjem vodu, nije bila za pice, ali je dovoljno dobra da mu barem rane ocistim. Pored sam u starijem kovcegu nasla i nesto alkohola, tacnije konjak. Iskoristila sam to da mu dezinfikujem rane i smanjim bol barem malo. Nisam doktor nauka, ali sam uspela da zasijem rane kod nogu i po stomaku. Ali rana na glavi nece da prestane da krvari vec neko vreme. Mozda se previse brinem, ali imam razloge.

**

Cekam da poslednji zraci sunca zadju kako bih se sparina spustila, i kako bih ja mogla da pretrazim hotel i nadjem nesto scime bi se mogli ugrejati.

Dok sam cekala pokusala sam da ne razmisljam o svemu. Dedi. Marku. Mami. Pink. Tati. Luki. Svemu ovome, ali to je prosto nemoguce.

Kada sam bila dosla sebi u kuci, pokupila sam sto sam vise hrane mogla, nesto odece, dnevnik i sa njim na ledjima krenula brze, dalje, bolje.

**

Polako sam sela na stari neudobni krevet, dok je zvuk pucketanja vatre prolazio kroz sobu. Uspela sam da nadjem stara drva i neke stare dokumente... Dovoljno da potpalim vatru u starom kaminu, i da nas ugrejem malo.

Laganim pokretom ruke sam uzela dnevnik sa desne strane moga kreveta i pocela da pisem..

- Dragi dnevnice..

Danasnji dan je bio i vise nego dovoljan, da mogu da ga opisem sa jednom rejcu.

Bolom.

Dok sam prolazila kroz sve ovo danas, sve sto sam osetila je bol.

Bol koju osetis kada saznas istinu.

Bol koju osetis kada vidis nekoga do koga ti je stalo.. Tako.. Tako bespomocnog.

Bol koju sam osetila kad je most koji je drzao suze na jednom mestu pukao.

Bol koju osetis kada obecas sebi da ces izaci iz ovoga jaka.

Jaca nego ikada. I da ces saznati. Sve. Sve odgovore. Sve odgovore na sva pitanja koja su te ikada mucila. Na sva pitanja koja su pustala deo tvog zivota, jer nisi mogla da se kontolises i da ih zaboravis. Na pitanja koja su te dovela do ovde i koja ce te odvesti odavde.

Na pitanja koja ce ti unistiti zivot ali ga isto tako i popraviti.   

- XXX P.O.V. -

'Nisi je trebao poslati tamo. Nije jos spremna...'

'Mora da nauci!' Proderao se dok me je prekinuo u recenici. Nije spremna da nauci, mlada je jos. Ako ju je zbog ovoga trazio, da bi joj unistio zivot onda neka trune u paklu. Jer ona to ne zasluzuje. 

Secam se kada je bila mala. Bila je tako hrabra devojcica, bar se tako pokazivala svetu. Govorila bi mi uvek kako ce jednog dana da ode od svih nas, i da zivi svoj zivot sama. Rekla je kako za to treba biti hrabar, i ona ce svoju hrabrost osvojiti svojim dostojanstvom. Sprecice da je bilo kakva osveta promeni, i da je bilo kakvo osecanje natera da ostane. Govorila je kako ce postati jaka, kako ce moci ceo svet da porazi. Sama. Kako njoj niko ne treba, niko osim umetnosti. Govorila je kako ce imati odgovore na sva njena pitanja. Pitanja male radoznale Danielle. Govorila je kako ce da proputuje svet, i onda da se vrati jaca od svih nas. Kako ce da se vrati.. 

Jaca. 

Bolja. 

I lepsa nego ikada. 

-------------------------------------------------------------------

Nisam nesto puna inspiracije, ali nastavak je kratak jer cu objaviti sutra jos jedan. Izvinite na greskama. 

Posvete znate i sami kojima su. Dap. Ly all ♥☺♥☻