* samo poslušajte pesmu gore ( zarazna je 😂 ) koja nas je btw predstavljala na Evroviziji jedne godine. No comment 😂 *
Okej, jedino ja mogu da budem ' tolika srećnica ' da u sred školskog slikanja sa drugaricom zinem kao vuk i krenem da se cepam od smeha u trenutku kada fotograf pritisne ono prokleto dugme...
Well, bar će drugarica u starosti pamtiti PRAVU mene, tj. onu koja se smejala za najmanje gluposti 😂
Uglavnom, juče sam prepodne provela slušajući trenutne domaće ' hitove ' i nakon što sam se povratila od šoka koji sam pretrpela, odlučila sam da napišem nešto o tome.
Šta reći? Jedine dve reči koje mi padaju na pamet su ' Bože sačuvaj '.
Ceca, Severina, Rasta i Milica Todorović samo su neki od najpopularnijih pevača ovih godina.
Uz to moram dodati i Marka Mandića ( da, njega još uvek slušaju ) čijih nekoliko pesama, iako on sam ne pripada gore navedenim ljudima, nose grozne poruke.
Budimo realni, svi smo one ' davne ' 2014. nedeljama pevali ' Ramdagadam ' ali ako ste poslušali celu pesmu moraćete da se složite da je veći deo teksta užasan. ( uz to moram da napomenem da to slušaju i deca od deset godina ).
Ljudi se čude zašto danas većina devojaka gubi nevinost sa trinaest godina, i zašto momci već sa četrnaest idu po kladionicama, ali na to pored drugih stvari utiče i muzika, koja je u Srbiji načisto propala.
Ranije su se cenili pevači poput Zdravka Čolića, i bilo je dosta dobrih grupa poput ' Riblje čorbe ' a sada televizijom kruže one nazovimo pesme poput ' Tri čaše ', ' Kavali ', ' Kavasaki ', ' Uzbuna ' , ' Da raskinem sa njom ' , ' Tarapana ' i još gomilu njih...
Što je najgore, većina nas zna tekstove tih pesama napamet, jer je takva muzika sada prihvaćena i ' kul '.
Sećam se do pre dve godine ako slučajno voliš neku Cecinu pesmu izbegavaju te dve nedelje, a sada stihove istih tih pesama uzimaju za opise na instagramu..
Ono što me poražava jeste to što takvu muziku više ne možeš ni da izbegneš. Primera radi, dobra drugarica ti slavi rodjendan, ili jednostavno pravi žurku i naravno da ćeš da odeš. I tamo će se naravno puštati naša muzika, i šta možeš? Da sediš tri sata sam nećeš, a da se vratiš kući i nikad ne izlaziš opet je bezveze. I naravno ustaćeš, popričati sa svima, ali ni to ne traje zauvek. Svi počinju da plešu i pevaju, i i tebe zahvati to ludilo. Postoji nešto u tim pesmama što te tera da igraš i jednostavno se izgubiš... I sama vrlo dobro znam da mi se dešavalo da i sama krenem da se derem iako znam samo refren pesama i da uopšte ne razmišljam koliko je glupo to što radim..
Onda uveče dodjem kući i pomislim: ' šta mi se desilo? Da li sam to stvarno ja radila? '
Ta muzika je kao droga. Trudiš se da ne poklekneš pod uticajima drugih, ali u nekom trenutku više ne možeš da izdržiš.
Recepta za spas nema. Ne želim da pripadam toj masi. Ne želim da budem neko ko nisam. Ali ponekad se plašim da sam na samoj ivici, i da se pretvaram u osobu kakvu najmanje želim...
