Šta, Lana nije uradila tag za koji je tagovana dva puta? Kakvo iznenađenje! Mislim, ko bi rekao da će se to NJOJ, tako odgovornoj i organizovanoj desiti. Zaista, nemam reči...
Okej, šalu na stranu, stvarno mi je krivo što to nisam uradila, jer je valjda postojao rok od sedam dana, ali obećavam da ću to uraditi... Jednom. Upravo sam proverila i shvatila da još od 28. februara 2016. godine imam u draftu 50 pitanja tag. Još uvek stoji i čeka da ga uradim...
Što me podseti da je ovo prvi nastavak koji vam pišem u 2017. godini. Malo kasnim ( vreme mi nikad nije bilo jača strana ) ali želim vam da vam se u Novoj godini sve želje ispune, da vam se svi problemi reše, da budete srećni i manje se nervirate a više uživate u životu!
Iskreno, u poslednjih godinu dana život mi je bun obaveza, a opet tako neispunjen, stoga mi je glavni cilj da se to u 2017. godini promeni. Ne sećam se kada sam poslednji put sela, i u potpunosti iskoristila dan, a pritom i uživala u njemu. Čak i kada se jednom u tri meseca desi da imam malo slobodnog vremena, to mi većinom ode na društvene mreže, i primećujem problem, jer iako sam donekle zavisnik od tehnologije ( ko u današnje vreme nije? ) još uvek imam toliko zdravog razuma da primetim da bi meni dan bez tehnologije odjednom dobio još minimum tri sata SLOBODNOG vremena za koje tvrdim da ne postoji. Stoga sam sve aplikacije još odavno izbrisala ( svele su se na viber i aplikaciju za muziku, sve ostalo posećujem preko google-a ili laptopa ), međutim, onda se pojavila opsednutost za youtube-om. Gledam razne videe, od nekih zanimljivosti do najglupljih vlogova i DIY videa i zaista više ne znam kako to da zaustavim. Gledam videe kada mi je dosadno, kada jedem, kada treba da učim... bukvalno NON-STOP.
Zaista dosta manje koristim telefon od svojih vršnjaka, ali opet mi na to odlazi dragoceno vreme i više ne znam šta da radim. Imam osećaj da će zbog tehnologije čitavo čovečanstvo propasti, i iako možda preterujem, čini mi se da ćemo se opet vratiti na početak. Ljudi će u potpunosti nestati i to pre nego što ova planeta u potpunposti propadne.
Gledam sebe i svoju okolinu. Asocijacija na šoping više nije mogućnost da zimu provedeš obučen u toplo već je ' Čekaj da lepo namestim kese i slikam za Snapchat. '. Ljudi više ne razgovaraju oči u oči već snimaju live-ove na instagramu, jer ipak, to je hit.
Ja ne kažem da ovo nisam radila i da više neću raditi, ali bar se trudim da i dalje izlazim napolje sa drugaricama, da se lepo provedem a ne uslikam nijedan selfie. Kada pričam sa drugima, ostavim telefon i zapravo slušam šta mi ta osoba priča.
A tužno je što neke osobe ni ovo ne mogu da postignu.
Ljudi postaju sve gori, i to je činjenica. Nije im problem da gledaju Kardashian-e satima da bi videli koji će Kylie novi lipkit napraviti, a potom potrošili gomilu novca za kupovinu istog, ali im zato jeste problem da daju nekome novac bar za jedan obrok.
Viđam ljude na ulici koji nemaju gotovo ništa, ali su to malo što imaju spremni da podele, i ljude koji bi radije kupili potpune besmislice, nego malom detetu tople cipele ili bar parče hleba.
Toliko je ljudi i dece koji boluju od gotovo neizlečivih blolesti, a tako malo onih koji su spremni da im pomognu. Koliko ljudi ima u Srbiji, a tek na celom svetu? Kada bi bar polovina njih dalo najmanje pet dinara, punti, centi, koliko bi života bilo spašeno?
Ali niko nije spreman da misli na to, jer je ipak mnogo lepše razmišljati o tome šta će sledeće sezone biti u trendu i da li će najnoviji iphone biti providan ili ne, i to je surova istina sa kojom moramo da se pomirimo.
