Hope Still Exists (#1)

6.

    ''Stavi ovo na sebe.'' Rekao je Liam pružajući Natu pancirku i pištolj. Dao mu je još neki pojas u koji može spremiti pištolj i još par malih okruglih bombi. ''Moj ih je otac napravio. Bio je vojnik. Sada je u Africi na misiji.'' Rekao je Liam.

    ''A tvoja majka?'' Pitao je Nat dok je stavljao pojas i razmišljao kako on sam sada izgleda kao vojnik ili policajac.

    ''Ona je bila medicinska sestra u vojsci. Tako je i upoznala tatu. Ali nikada ju nisam baš uspio upoznati. Živa je i sve, ali stalno na putovanjima isto kao i tata. Za mene i Enu se večinom brinuo naš deda. A tvoji?''

    ''Pa... ne znam jesu li živi. Zadnji puta sam ih vidio prije nekih tjedan tjedna. Nadam se da su živi...'' rekao je Nat. Liam ga je tužno pogledao i stavio mu ruku na rame.

    ''Naći češ ih, bez brige. I nevjerojatno je kako ta majica bolje stoji tebi nego meni.'' Rekao je i Nat se nasmijao. Liam se ćinio kao baš super lik. Opušten i cool. Nije bio kao Max negativan, on je bio pozitivac.

    Izašli su van sobe, opremljeni i spremni za akciju. Liam je stavio prst na usta kada su prolazili pored njegovog djeda. Nat je skupio obrve u znak zbunjenosti, ali Liam se samo na prstima prošunjao kao mačka pored njega. Kada su došli do hodnika, Liam je Natu dobacio neke crnem vojničke čizme, slične onima koje je i on sam navukao na noge.

    Kada su napokon izašli iz kuće, Liam je progovorio: ''Moj djed ne zna da ja idem van. Uvijek od dva pa do četiri spava. Ja to vrijeme jedanput u tjedan dana iskoristim za nabavku namirnica i ostalih stvari. Zabranio bi mi da idem van ovako. Previše je opasno. Ovako mogu potajice ići.''

    ''Kako to da ne zna? Mislim, ti si taj koji nabavlja sve stvari.'' Upitao je Nat.

    ''Uvjeren je da Redari dostavljaju hranu preostalima, ali oni su previše zaokupljeni spašavanjem vlastitih guzica da se brinu za nas.'' Rekao je Liam dok su hodali prema najbližoj samoposlugi.

    ''Redari?'' Nat je ponovno skupio obrve.

    ''To je neka vrsta organizacije. Tata mi je pričao da su oni zaslužni za sve izbjegličke brodove, ali to je to. Svi koji su mogli pobječi su pobjegli. Ostali se moraju sami brinuti za sebe.'' Objašnjavao je on.

    ''Zar nisu mogli ništa drugo napraviti. Pa u ovom ušljivom gradu ima još puno njih preostalih.''

    ''Kao što sam rekao, previše su lijeni da mrdnu guzicama da nam pomognu. Hajde, tamo!'' Rekao je i prstom pokazao prema marketu.

    Ušli su unutra. Liam je došao do blagajne i uzeo par vrećica. Krenuli su prema prvim policama. Liam je očigledno već točno znao što i kako treba. Pokupili su sve namirnice koje mogu duže stajati, poput kave, čaja, brašna i tjestenine, a onda su se uputili prema zamrzivačima i izvadili smrznute proizvode i suhomesnate proizvode. Kada su napokon uzeli sve što su trebali, krenuli su prema apoteci odmah pored.

    ''Ti znaš koje ljekove treba uzeti?'' Upitao je Nat Liama po ulasku.

    ''Promatram što djed uzima. Osim toga, to su većinom ljekovi protiv bolova, za tlak i ostalo. Ti i tamo neke kreme za bolove u zglobovima. A i tu imaju neke bombone što uzmem za Enu.'' Odgovori mu Liam.

    ''Brižan brat...'' kaže mu Nat. Liam se osmjehne.

    ''U redu. Mislim da je to sve.'' Kaže on nakon kratkog prekopavanja po bijelim policama. ''Imamo još pola sata. Jesi za da odemo po neke stripove?'' Kaže nakon pogleda na ručni sat.