Hope Still Exists (#1)

12.

''Nat... hej, buđenje. Došli smo.'' Čuo se tihi Essin glas. Nat otvori oči i susretne se s njezinim.

''Koliko je sati?'' Upita i ustane se.

''Četiri ujutro. Hajde. Vlak kreće za sat vremena.'' Kaže ona i Nat se polako ustane. ''Čekamo tebe i June još samo. Napravila sam nešto za jesti i Liam će dati čistu odjeću. Hajde...'' kaže i ode iz kabine.

Nat se protegne. Pogledao je kroz mali okrugli prozor na zidu. Svijetlo se polako nadziralo nad horizontom i sunčeve su se zrake lijeno podizale na sivo nebo. Izgledalo je kao da će kišiti.

Super. Još nam samo kiša fali... razmišljao je kada je čuo kucanje i u sobu je ušao Liam. Na krevet je stavio jednu tamnoplavu majicu s kapuljačom i džepovima i smeđe hlače.

''Budan? Kako ruka?'' Pitao je i potapšao ga po ramenu.

''Bolje.''

''Essie čini čuda, ha?''

''Da... čekaj što?''

Liam se nasmijao. ''Ništa, stari, samo te zafrkavam. Hajde.'' Rekao je i izašao iz kabine.

Nat se presvukao i krenuo malim uskim hodnikom do neke prostorije u koju su stavili jučer hranu. Uzeo je jedan od dva sendviča koja su tamo stajala. Izašao je i krenuo prema kontrolnoj sobi.

Kroz staklo je tamo vidio da brod stoji na luci.

''Cijelu si noć bio budan?'' Upita Nat punih usta Maxa koji je sjedio i nešto tipkao po onoj hologramskoj tipkovnici.

''Ne. Imali smo pola sata pauze prije nego smo vas probudili.''

''Nas?'' Pitao je Nat pomalo zbunjen.

''Hej dečki. Ajme, oni kreveti su tvrdi.'' Pojavila se June, a iza nje Essie i Kael. Nešto su pričali, ali nije bilo ni bitno.

''Znaći sada samo na granici do Washingtona?'' Upitao je Kael. Max je kimnuo.

''Dap. Hajde. Pakujte kofere. Vlak kreće za jedno četrdeset i pet minuta, a mi do tada moramo biti tamo.'' Rekao je Max ozbiljno i svi su pokupili sve što je bilo potrebno.

*

Za dvadeset minuta su se nalazili na granici. Tamo je potvrđeno da su Nat, Liam i Essie imuni, a na taj je popis dodan i Kael. Max je skupa sa June bio poluimun. Zbog njih su morali sačekati jer su morali proći neke dodatne inspekcije, a onda su ih poslali u jedan džip kojim bi za dvadeset minuta više-manje trebali doći do glavnog kolodvora za vlakove.

Nat je sjedio pored Liama sa njegove lijeve i pored June sa njegove desne. Na suprotnoj su strani sjedili u sredini Essie i pored nje Max i Kael. Max je izgledao kao da ga je kamion pregazio. Valjda zato što je saznao da se ipak može zaraziti s tim virusom kako god se on zvao i da može postati Ikurus. To čudovište. A ni June nije izgledala ništa bolje. Ona je ipak već znala za njezino stanje, no sama pomisao da su joj to iznova i iznova nabijali i trljali joj to kao sol na ranu nije bila ugodna.

''Stigli. Platite.'' Rekao je debeli vozač džipa koji ih je doveo do kolodvora. Max mu je pružio karticu na kojoj su se nalazili novci i on ju je provukao kroz neku stvarčicu te mu je vratio. ''Van.'' Mrzovoljno je frknuo i svi su izašli iz džipa uzimajuči svatko samo svoj ruksak sa stvarima.

''Mislio sam da će kolodvor izgledati nekako... modernije. Ne znam. Ljepše?'' Rekao je Kael. Imao je pravo.

Kolodvor je bio obojen u neku krem-svijetložutu boju s metalnim vratima i obojenim staklenim staklima koja su formirala slike. Većinom neke biljke. Izgledao je kao ogromna crkva kroz koju se kreće par dugih bijelih vlakova.