Crvena Dama

Poglavlje prvo

Poglavlje jedan

Lejla

Zavese su se na njenim prozorima pomerile i probudila ju je jaka jutarnja svetlost. Okrenula je glavu ka izvoru svetlosti i ugledala svoju domaćicu kako razvlači zavese.

"Dobro jutro gospođice Lejla. Naručili ste buđenje. Da li bi ste želeli doručak pre nego krenete u kancelariju?"

"Ne hvala Dominika samo kafu hvala." Rekla je Lejla trljajući još uvek sanjive oči. Bila je duga noć za njom, obično joj nije bilo potrebno buđenje ali nakon napornih noći znala je da će joj to biti potrebno. Trebala je ostati u stanu. Ustala je iz kreveta i krenula na tuširanje.

Nakon toplog tuša krenula je prema svom ogromnom plakaru... Stala je ispred njega i zagledala se... Hrpa dosadne poslovne garderobe užasavala ju je... košulje, duboke suknje, elegantne pantalone, visoke potpetice uglavnom u crnoj boji, sakoi i prsluci... Sve to bilo joj je dosadno ali i neophodno.

Uzela je belu košulju, crnu duboku suknju i crni strukirani sako i krenula se oblačiti. Pogledavši se u ogledalo videla je prelepu poslovnu ženu koja zna šta želi. Ponosna na sebe otišla je u kuhinju.

Dominika je bila njena domaćica preko dve godine i bila je osoba od poverenja. Svako jutro kuvala bi joj kafu i svako jutro pitala da li želi nešto za doručak valjda se nadala da će Lejla jednog jutra to i prihvatiti. Ali ne, Lejla je imala svoju rutinu imala je svoj raspored. Buđenje, tuširanje, kafa, posao sve do uveče, onda poneki kasni sastanak ili večera sa poznanicima.

"Gospođice Lejla...da li vas i večeras neće biti na večeri, ili želite nešto da vam spremim?"

"Biću kući na večeri Dominika, a spremi šta god ti volja, neku salatu možda, jer to je lep način da završim svoj dosadan i naporan dan."

"S dužnim poštovanjem gospođice imate život koji vam pruža mnoge mogućnosti, ne vidim čemu dosada, čemu tako naporan rad."

"Ako ja, draga moja Dominika, ne uradim posao niko od onih nesposobnjakovića oko mene neće. A i verujem samo i jedino sebi."

"Vi gospođice volite sve da držite pod kontrolom, to ume da bude pomalo zamorno."

"Ne volimo li svi Dominika?" Sa tim rečima ispila je poslednji gutljaj svoje kafe i krenula do lifta koji je vodio u garažu u kojoj joj je bio parkiran auto.

Njen dom bio je kao iz bajke, lif iz garaže vodio je do stepenica u hodniku ispred dnevnog boravka koji je bio opremljen najboljom tehnologijom, velikim plazma televizorom koji je stojao ispred prelepog troseda boje bele kafe. Sa leve strane bili su ogromni prozori koji su se prostirali od poda do plafona i davali zadivljujući pogled na jezero koje se nalazilo na njenom posedu. Tu se nalazila kuhinja u crvenim tonovima, koja je bila ispunjena svim potrebnim aparatima koje ona obično nije stizala da koristi.

Sve u Lejlinoj kući bilo je puno boja, živahno prevladavale su crvena, crna i bela. Ali bilo je i drugih boja. Jedna gostinska soba bila je u nijansama ljubičaste i krem. Druga u pastelnim bojama zelene. Volela je boje... Valjda zato što je ceo svoj dan provodila bez njih.

Ušla je u garažu i gledala mnoštvo svojih automobila. Imala ih je i više nego što je potrebno jednoj dami. Lejla jednostavno nije imala gde da potroši mukom zarađene pare, a zarađivala ih je puno. Odabrala je BMW X6 i sela u njega, put do kancelarije trajaće pola sata.

Lejla je volela svoju kuću izvan grada, volela je da ima svoj mir i privatnost i tamo bi provodila svaki svoj slobodni trenutak. Posedovala je i manji stan u centru grada koji joj je služio za hitne slučajeve ako mora posle kasnog noćnog sastanka ujutru ustati na neki rani jutarnji. Ali svaki put kad bi mogla išla bi svojoj kući. Nije joj bio problem voziti se kolima pola sata, jer joj je to osiguravalo mir i tišinu.