THIS FEELING (Empty feeling #2)

Prolog

30. jun 2007. godina
Portland
Oregon

Još jedan gutljaj providne jake tečnosti odnosi deo mene. Još jedan gutljaj koji povučem odnosi moju pamet i bistar pogled.

Oko mene tamna i hladna soba vrti se kao da sam na ringišpilu.
Svaki novi gutljaj koji povučem nagriza mi dušu i gasi osećanja. Gasi ovu bol u meni. Odnosi pamet i razum.

Bez njih ne znam gde sam, i sve je lakše. Bez razuma ova bol barem je malo manja.
I tada manje boli.

Sve je lakše sa alkoholom u venama i dubokim snom.
Zbog njega ne vidim tamu koja pada nad ovom kućom.
Ne čujem tišinu i majčin plač. Ne čujem prazninu u njenoj sobi.

Tri dana prošlo je otkako je nestala Kelly. To su moja tri najgora dana kojima nema kraja. Svakim svitanjem čine se još dužim i bolnijim, jer ona je negde tamo, sama i uplašena.

Nisam trebao nagovarati majku da je pusti. Ali Kellyne krupne, zelene oči svake sekunde sve više punile su se suzama i zarobile me kao i svakog puta.

Krivica me izjeda, a ova nemoć čini slabićem.
Ma šta pričam, pa ja i jesam slabić!
Jebeni mršavko koji svaki dan sedi ispred ekrana kompjutera i igra igrice. Da barem nisam ovakav mogao bih zaštiti svoju kidnapovanu sestru.

Sve što znam je da zvuk majčinog plača više ne mogu slušati. Kada padne noć sve je mnogo gore.
Zvukovi automobila, televizora, dreka komšija i dece nestanu kao da nikad nisu ni postojali, jer ih zameni jedan mnogo jači zvuk. Onaj koji probija sve zidove i vrata, koji ulazi u srž duše i povećava patnju.

Jer noću je sve gore.

Kroz zatvorena vrata čujem majčino tiho plakanje i očevo bezvredno tešenje. Tada tišinu iz susedne sobe čujem savršeno dobro. Kada padne noć tišina iz njene sobe glasnija je od bilo kog urlika. Snažnija od boli u mojoj duši.

I zato pijem. Jer želim barem noću zaboraviti na nju i otarasiti se bolne glasne tišine.

Zamagljenih očiju pogledam kroz prozor svoje sobe. Noć je opet tu. Tišina samo što nije stigla, a ova votka počinje delovati. Rukom podižem staklenu flašu i prinosim suvim usnama kojima uzimam dubok gutljaj, i gutam. Bol, patnja, tišina i gorak ukus nagrizanja silaze niz moje grlo.

Ali još uvek svetan sam svega.

Glava mi se čini tako teškom, kao da će uskoro pući na delove. Odeća na meni miriše na znoj, alkohol i cigarete. A krvava šaka kojom sam lupio u zid prlja sivu posteljinu koju je oprala moja majka. I patike su još na mojim nogama. Rupa u zidu je tu, ali nje nema.

I ja sam kriv zbog toga.

Majka bi trebala vrištati na mene, otac prebiti od batina i izbaciti iz kuće, ali nije uradio to. On plače.
Po prvi put u životu, u svojih sedamnaest godina, za ova tri dana video sam ga kako plače kao malo dete. I ja sam plakao, i plačem svako veče samo što oni to ne znaju.

Ali plačem samo još ovu noć!

Možda je moja sestra sada sama, možda joj nisam pomogao kad me najviše trebala, možda sam je gurnuo u ruke tih nepoznatih ljudi, ali ovo sebi više ne mogu raditi.
Ne mogu raditi njoj...

Ona je oduvek bila moja mala sestra, moja princeza, a ja sam bio njen vitez koji je spašavao od loše dece i nevaljalih dečaka.

Novi gutljaj koji povučem najduži je od svih. Oči mi zasuze zbog jačine votke koja mi peče grlo i nepce, vid mi se muti ali srce…. Ono zna!
Od sutra više neću piti, od sutra postajem Alex koji će uništiti ovog mršavca. Sutra ću pobacati sve moje igirce i ojačati samo zbog nje. I nadam se naći rešenje njenog pronalaska.

„Kelly gde god da si obećavam da ću te pronaći. Obećavam da ću biti tvoj heroj. Biću tvoj vitez”, pomislim pre nego što se na svom neurednom krevetu onesvestim.

(Evo ga Prolog drugog dela Empty feeling! Znam da sam rekla da ću ga tek sutra postaviti, ali lagala sam vas. Želela sam da vas iznenadim i nadam se da sam uspela u tome. :)
Za one koji ne znaju napravila sam profil na facebook-u i tamo ću od sad sa vama deliti sve bitne informacije. Ukoliko želite dodajte me, a link imate u opisu mog profila.
Ljubim vas i grlim. Uživajte u ostatku večeri. xoxo)