Kako se rešiti njenog dečka u 20 koraka?

p r o l o g

Napomena pre nego što počnete:

Prvi put pišem iz Derekove perspektive (ako izuzmemo onaj delić u Ejprilinim koracima) i stvarno sam jako nervozna dok pišem ovo i razmišljam hoće li vam se svideti ili ne... Nadam se da hoće, jer mi je bilo dosta zanimljivo dok sam pisala i sastavljala prva poglavlja😚

Stavljam prolog sada, a pošto ovog vikenda nisam kući, potrudiću se da čim sredim školu i predmete u ponedeljak napišem par poglavlja unapred da bih redovno izbacivala. Sad će mi i raspust tako da (da se ne ureknem) imaću vremena 😂💜

Obavezno komentarišite šta mislite, moram da znam jel katastrofa ili da😂

"Ne brini, već sam se navikao na konstantnu kišu u Londonu.", prevrnuo sam očima po ko zna koji put danas. Tek što sam stigao u dom u Londonu nedaleko od Univerziteta, mama me je nazvala i kao i svaka počela da gnjavi kako reagujem na promene, da li sam se prehladio, kakvo je vreme...

„Ne počinje mi danas fakultet, tek sutra.", molio sam se u sebi da odustane od razgovora sa mnom i spusti slušalicu. „Stvarno bih hteo da nastavim da pričam o Kraljevskoj porodici i tome da li je Robert živ, ali Džejs me zove da mu pomognem oko raspakovanja. Ćao."

Konačno. U glavi mi tutnji otkako sam seo u ona prokleta kola, a onda sam zato što sam kreten koji ne zna da kaže ne obećao Stejsi i Ejmi da ću ih povesti sa sobom. Nemojte sad da krenete da me ubijate pogledima, znam dobro šta su te dve uradile Ejpril i verujte mi, bolje se osećam kada nekog ubijam ljubaznošću nego kada sam kivan i nervozan. Samo svojim živcima štetim.

Trebalo mi je svežeg vazduha, te sam odlučio da pre nego što me Džejs pozove malo prošetam po domu, upoznam mesto i možda se onda moj cimer i pojavi. Ako se pitate zašto nismo Džejs i ja u sobi, to je zato što se on neverovatno puno zbližio sa onim glumcem Tomasom i naravno, odlučili su da budu cimeri.

Ne želim da zvučim, kao gej, ali Džejsa znam od moje treće kada smo upoznali u mančesterskom parku gde su deca uglavnom dolazila i igrala košarku ili fudbal. Povezala nas je ta ljubav prema košarci, ali otkako je sa Tinom u vezi mnogo se više družio sa Tomasom i samim tim i sa Ej, i sada su postali nerazdvojni.

Okej, isključujem moje misli i odlazim na taj svež vazduh.

Zaputio sam se nigde određeno, ali znao sam da me neće zanimati gde se ovde nalazi kantina ili gde se nalazi nečija soba. Uostalom, nije kao da sam ovde došao sa drugovima pa da me to interesuje. Džejsa ne računam, on mi je više kao brat.

Čim sam kročio u dvorište ispred doma, odmah sam osetio kao da mi je ogroman teret pao sa pluća, popustio me i sada sam mogao da dišem normalno.

Ali prizor koji je usledio zamrzao je i dah u mojim plućima i krv koja je tekla mojim venama.

Ejpril kako izlazi iz Tomasovih kola i zajedno vade kofere iz gepeka. Ne, nisam patetisao oko toga.

Patetisao sam oko pogleda koji su upućivali jedno drugom. Gledala ga je i smešila se. Smešila se onako iskreno, bio je to pravi pravcati osmeh. Da li je takav nekada meni uputila? Da li sam ja ikada bio razlog za takav njen osmeh? Ili nas dvoje delimo samo onaj glupavi status najboljih prijatelja?

Brzo sam skapirao da malo previše buljim u njih dvoje, i taman kada sam skrenuo pogled u stranu i pravio se da nekome kucam poruku na telefonu začuo sam njen glas. Uvek bih mogao da ga prepoznam, o ma kakvoj gomili ljudi da je reč.

„Derek! Kad si stigao?", razdragano je dotrčala do mene ostavivši kofer da je čeka u dnu stepenica. A onda me je sasvim neočekivano zagrlila, te sam malo ošamućen jedva uzvatio.

„Ima nekih pola sata. Kako ste putovali?", upitao sam je prvo što mi je palo napamet.

„Odlično, uz Tomasovu i moju plejlistu sve je teklo glatko.", sad i oni imaju plejlistu? Ali to je bila naša stvar, to je bilo naše Ejpril!

„Slatko. Znaš li šta je sa Džejsom, ne javlja mi se...", morao sam da pričam šta god sam imao na umu jer nisam želeo da primeti moje menjanje ekspresija na licu. Verovatno bismo onda završili tako što ne bism pričali narednih sedam dana, pa bi neko odustao i onda bi se pomirili.

„Trebaju uskoro da stignu.", slegnula je ramenima i okrenula se da potraži Tomasa. Ali nije bilo potrebe tražiti ga, jer se taj skot nije odvajao od nje više od dve sekunde. Stajao je na dva koraka od nas i držao kofere.

„Idemo li, Džuli?", prevrnuo sam očima, i bilo me je briga što je to mogao da vidi. To je čitava poenta prevrtanja očiju.

„Da.", kratko je promrmljala jedno vidimo se i nestala, ostavljajući me samog sa njenim parfemom koji mi se uvukao u nozdrve i nije mi davao mira.

Uzdahnuo sam jer me je sada glava još više bolela nego ranije, te sam se okrenuo i vratio nazad u sobu.

„Zašto li sam...", počeo sam da mrmljam sebi u bradu, a onda sam zastao kada sam otvorio vrata i zatekao plavokosog dečka obučenog od glave do pete u crno kako sedi na krevetu koji sam sam sebi dodelio i zapisuje nešto u nekakvu svesku. Pored njega, na podu, je bila ogromna kutija u obliku gitare a po čitavom tepihu su bili rasuti različiti papiri sa švrakopisom.

„Ne samo još jedan umetnik!", zakolutao sam očima kada sam ukapirao da ću čitavo studiranje biti zarobljen sa još jednim umišljenim momkom. Kao da mi nije dovoljan onaj idiot glumac koji mi je oteo Ej.

„Zdravo i tebi, cimeru."

Izgleda da mi neće biti lako ove godine.