Kako se rešiti njenog dečka u 20 koraka?

Dnevnik

Evo ga novi deo, čekam usputne i vaša mišljenja i kritike o ovom delu 😄
Nadam se da će vam biti zabavan i interesantan za čitanje baš kao što je meni bio za pisanje ❤😚

„Malo smo preterali sinoć, zar ne?", promrljao sam Dinu jedno Mhm ne otvarajući oči. Osećao sam se kao da su mi od metala i ako pokušam da ih otvorim samo će se ponovo zatvoriti. Možda je tako i bolje, jer ako ima i malo svetla u sobi trenutno, u stanju sam da polomim sve i svakog jer ako nešto mrzim to je jutarnje svetlo ili u mom slučaju popodnevno.

Taj bol je gotovo fizički kada naglo svetlo zameni spokojnu tamu i mrzim taj osećaj, pogotovo sada ovako mamuran.

„Hajde, ionako danas nemamo obaveze oko faksa! Ustaj!", povukao mi je jorgan, te sam naglo otvorio oči i zažalio jer je soba bila okupana nesnosnom svetlošću.

„Nemaš pojma kako ću da te ubijem sada!", zarežao sam, a onda lice prekrio rukama i rastegao se. Volim da se izležavam i možda jeste loša navika, ali to je navika koju obožavam da ponavljam iznova i iznova bez osećaja krivice. Mislim, kuda ljudi žure ujutru? Ima vremena za sve, samo neki to ne znaju pa trče pred rudu.

„Oblači se, čekam te u kantini.", izjavio je Din, nakon čega je nestao zatvarajući vrata od sobe za sobom.

Nakon još izležavanja i protezanja i privikavanja na bol u glavi i očima od svetla, ustao sam i završio sve što sam imao u toaletu. Neću lagati, ali žao mi je Dina što će sam presedeti pola sata u kantini. Jer moja jutarnja rutina naročito posle pijanke traje dobrih dvadeset minuta ako ne i više. Zavisi od stanja u kome sam bio kada sam legao.

Ovo je neka srednja pijanka bila, pa sam malo brže završio sve i obukao prvo što sam zatekao u ormanu a da je iole ispeglano, a ne kao da je krava to prožvakala i ispljunula.

Vrata ostalih soba su bila zatvorena, uključujući i ona koja su mene zanimala. Ko zna je li ona u nutra i razmišlja o meni ili je negde sa onim glumcem i ljubi ga onako kako je mene ljubila.

Derek, saberi se čoveče!

Zavrteo sam glavom, a onda se brzo spustio do kantine gotovo trčeći kao da sam mogao da pobegnem od svojih misli. One su unutrašnji demoni i gde god da sam ja i oni su tu, pohlepno i strpljivo vrebaju da napadnu moj mozak kad god spustim gard. Kao malopre.

„Da sam znao da si ti devojka u telu muškarca, iselio bih se iz one sobe.", nasmejao sam se na Dinovu opasku, a zatim pogledao u svoj doručak. Din je dobro probrao, i pomislio sam kao da ga znam ceo život a ne skoro dve nedelje.

„Videćeš po apetitu da ti je procena pogrešna.", i bio sam u pravu. Pojeo sam tri porcije makarona sa sirom, a zatim dva parčeta hleda sa marmeladom od jagoda i popio toplu čokoladu iz automata na kraju. Alkohol od sinoć je iscrpeo snagu iz mog tela, te me je ovako obilan doručak osvežio i povratio mi sve što je viski sinoć oteo.

„Ja danas moram da idem da sredim račune sa vlasnikom kafića od sinoć i onda sam slobodan ceo dan. Hoćeš da kreneš sa mnom?", upitao me je nakon završenog doručka, a ja sam malo porazmislio o njegovoj ponudi. Ionako nemam šta pametno da radim, stoga zašto ne bih pošao?

„Taman da malo aktiviramo mišiće.", nasmejali smo se jer od doma do kafića nije bilo ni pedest metara.

„Kad si rekao račune, na šta si tačno mislio?", upitao sam Dina, nakon kraće šetnje do Podzemlja. Ime kafića, inače.

„Ortak, ne sviram za džabe, pogotovo ne kada imam novu zvezdu benda.", zakikotao se, a onda ušao u kafić pozdravivši onu konobaricu od sinoć. M

Kratko sam joj mahnuo, na šta je ona uzvatila i htela nešto da doda, ali sam samo produžio dalje ni ne pogledavši je. Ne želim da shvati moje mahanje pogrešno, to je samo bilo obično pozdravljenje jer sam pratio ono što je Din radio, a ko zna kako ženski mozak doživljava ove stvari.