Kako se rešiti njenog dečka u 20 koraka?

«Već smo postali ortaci?»

Jedna malecna napomena:

Mesta dešavanja u ovoj knjizi su izmišljena, jer ja niti znam ima li ikakav dom učenika u Londonu (verovatno ima, ali nisam htela da se pozabavim time i proučavam sve u detalje), niti znam da li sve ovo što naši junaci studiraju ima na tom Univerzitetu tamo (koji može postojati i ne mora), i kafić koji se spominje je takođe izmišljen. Ukoliko vam to smeta, onda nemojte da čitate, ali nemojte onda ni da komentarišite kako ovo nije tačno, ono nije tačno jer vam kažem da je sve izmišljeno :'D♥

I mišljenja obavezno o ovom delu!!♥

Nedelju dana kasnije, shvatio sam da nema vajde truditi se da sa nekim održiš kontakt jer je taj neko verovatno zauzet previše za vas ili samo želi da vi tako mislite.

Još na početku ove nedelje sam trebao da idem sa Džejsom, Tinom, Ej i Tomasom na kafu i razgledanje Londona, ali onda su oni odlučili da mi ipak kažu kako će ići u čitaonicu da uče, dok je ustvari realnost bila potpuno drugačija. Izgleda da me onaj glumac uopšte ne želi blizu njegove novostečene porodice.

Koliko god pokušavao da Džejsu objasnim da se mi ne podnosimo i prosto da naše prijateljstvo ispašta zbog toga, on ne želi ni da čuje za to. Pogotovo, kada pored sebe ima Tinu koju je počeo da sluša bez pogovora ili samo želi da to tako izgleda ispred mene.

Nisam više pametan da kažem šta se dešava sa mojim nekadašnjim najboljim prijateljima. Čak se i Ejpril distancirala, verovatno je opet uzrok onaj skot. Samo mi nije jasno kako može da se ponaša kao da između nas nije postojala bar malecka iskra privlačnosti i želje?

Bilo kako bilo, morao sam prosto svoje uzburkane misli da isključim i vratim se u sobu kako bih bar malo iščitao skripte iz istorije. Čisto da imam šta korisno da radim kada sam popio ispalu.

"Već si se vratio sa kafe, cimeru?", prevrnuo sam očima kada je Din počeo da me zadirkuje. Nakon onog mog ispada samo smo se predstavili jedan drugome i malo popričali o nebitnim stvarima, ali stvarno nisam želeo da dalje zalazim u bilo kakvu komunikaciju.

"Ne zove se džabe espresso.", slegnuo sam ramenima i bacio se na svoj krevet.

"Važi, jel' su te opet ispalili?", upitao me je vadeći akustičnu gitaru iz one smešne torbe.

"Kako misliš opet?", zbunjeno sam ga pogledao. Prilično sam siguran da ne delim sa njim moja dešavanja u toku dana a kamoli teme poput grupice najboljih drugarčića koja me ne doživljava.

"Mislim da te je onaj plavušan ispalio prvog dana kada si stigao ovde, rekavši da se već sam raspakovao.", zakikotao se dok je štimovao gitaru. "Prilično sam siguran da je to definicija ispale, Derek."

"Već smo postali ortaci, pa sve odjednom znaš o meni?", iznervirano sam odbrusio i stavio skripte iz istorije tačno na njegovu figure, tik ispred mog lica kako me ne bi samo još dodatno dekoncentrisao. Nije kao da je to već uspešno radio.

"Slušaj, ortak.", započeo je, a onda sam ubrzo bio ometen njegovim spuštanjem mojih skripti. "Svako ima sranja koja mu se dešavaju, a ako sam već osuđen na tebe ove četiri godine onda ne želim da ih provedem tako što ćemo se prepucavati. Misliš da si jedini izgubio nekoga ko ti je bio kao brat? Netačan odgovor."

Uzdahnuo sam jer sam znao da je u pravu. Možda jeste bio malo previše direktan i na nalete potpuno neozbiljan, ali ovih sedam dana nije proteklo u neprijatnim tišinama, ili formalnim pitanjima ili sličnim glupostima. Stvarno se potrudio da to tako ne bude, pogotovo zato što smo, na moje iznenađenje, imali dosta sličnih interesovanja. I nisam trebao da se ponašam kao da ne želim da pričam ili prosto izgledam kao neko kome je srce napuklo. Nisam želeo više patetike u svom životu nego što sam morao da je podnosim, te sam odlučio da malo srušim zidove koje sam digao otkako sam stigao u London.