Kako se rešiti njenog dečka u 20 koraka?

Osamnaesti korak - Ko čeka, taj i dočeka

Hej hej!

Prvomajski "raspust" je pa sam iskoristila malo vremena za pisanje 😊 Sad pa do kraja će koraci biti redovniji jer sam konačno prošle nedelje završila sa pisanjem maturskog hureeeeej👏👏👏

Btw ako vas zanima šta sam pisala, uzela sam temu iz engleskog i pisala o Instrumentima smrti, cuz why tf not 😍

Evo ga 18 korak, u kome se većina stvari ako ne i sve razrešava, i sada nan ostaje samo da vidimo kako će Dejpril završiti 💫

Komentarišite i uživajte, volim vas 💜

Sve je bilo spremno za večeras, ali ja nisam bio pripremljen za konačnu pobedu. Ko zna da li je to ispravno uopšte? I šta ako je sve to uzalud i Ejpril ipak da šansu Tomasu, a meni ne oprosti nikad ovo što sam joj uradio.

Uzdahnuo sam i nastavio da štimujem Dinu gitaru, dok je on govorio ostalim konobarima kako treba da ukrase binu i šta nam sve još od rekvizita treba. Previše se uneo u celu ovu zbrku sa proslavom rođendana kafića, a čak ni ne zna ko drži Podzemlje. Tako je i najbolje; nikad neće saznati kako smo dobili posao ovde, bar to neće čuti od mene.

U međuvremenu Britani je pokušavala da od sve te gužve oko poslednjih priprema dođe do mene, ali sam uspešno izbegavao i nju i njen pogled. Od one moje otmice nisam želeo da je slušam više, pa makar ona u svemu ovome bila pozitivan lik; jer nikad se ne zna kakve je još sve manipulacije Tomas izveo zar ne?

"Din, mogu li da prođem? Moram da pričam sa Derekom...", Britani je značajno pogledala Dina, a umesto odgovora Din je meni uputio pogled.

Jednom moram da obavim to. Bolje sad, nego posle kad sve sredim sa Ejpril.

Kratko sam klimnuo glavom, i čim je došla i sela na stolicu pored mene, ustao sam sa svoje spuštajući gitaru i odvojio se dva-tri koraka od mene. Nisam zamišljao da njena pojava može ovako da utiče na mene; u zglobovima gde su mi te noći bile lisice je počelo da mi bridi i setio sam se svog ošamućenog pogleda i njihovih izopačenih reči i osmeha. Sve vezano za tu noć mi je na neki način delovalo uznemiravajuće i budilo je ono najgore u meni, te mi je bila potrebna sva moja snaga volje da smirim ubrzane otkucaje srca i potisnem ta sećanja.

"Šta hoćeš? Da nećeš i ovde da ne nadrogiraš pred svima?", procedio sam kroz zube, ne gledajući je.

"Htela sam da ti se izvinim.", obe obrve su mi se podigle i gotovo sam bio spreman da prsnem od smeha na ovu njenu izjavu. Bilo je jače od mene, te sam se nasmejao.

"Ti to ozbiljno?", pogledao sam je iznenađeno i zabavljeno, a ona je bila mrtva ozbiljna. "To izvinjenje neće naterati Ejpril da mi oprosti za ono na šta sam bio primoran da uradim zbog vas dvoje. Žao mi je zbog svega, ali ne mogu da prihvatim izvinjenje."

"Samo želim da znaš da nisi jedini bio primoran da uradiš kako moj brat kaže. On je pravi psihopata i majstor ucenjivanja.", ne, Derek, jebeno je opet gluma!

"Ne padam na tu glumu opet, dovoljno si me lagala da sad ne mogu da poverujem ni u šta što pričaš.", samo sam prokleto želeo da se skloni od mene; isti je psiho kao i njen braca dragi.

"Na tebi je da odlučiš da li ćeš da mi veruješ ili ne, ali lečenje moje majke zavisi od Tomasovog oca. Oni su brat i sestra, i kada mi je majka pre par meseci obolela od raka, on je rešio da joj plaća terapije i operacije. Otac mi je umro kada sam kretala u srednju školu, i tada smo došle kod Tomasovog oca u London, dok je on bio sa majkom u Mančesteru. Pored toga, on mi plaća i školovanje, a u slobodno vreme i radim ovde.", uzdahnula je, a ja sam je već sažaljivo gledao i pored svoje volje. "Nisam smela da mu kažem ne, jer me je ucenjivao time. Isto kao što je i tebe, i oboje smo uradili sve da spasimo one koje volimo."