Kako se rešiti njenog dečka u 20 koraka?

Dvadeseti korak - Naša priča nema kraja

Bez panike, nije još kraj!!

Imamo epilog, koji će nadam se da vam bude totalno neočekivan lol Ovo je inače trebao da bude epilog, ali sam dosta toga dodala i napisala poslednji korak, a za pravi epilog će mi trebati malo vremena. Nisam spremna da se pozdravim sa koracima, i verujte mi totalno sam emotivno nestabilna sada....

Uživajte u poslednjem koraku, i vidimo se ponovo u epilogu i Autorovoj belešci za par dana♥

VOLIM VAS SVE NAJVIŠE NA SVETU!♥♥♥

/mesec dana kasnije/

„Jel' dolaziš večeras u Podzemlje?", Din me je upitao dok sam ja bio previše okupiran kuckanjem seminarskog rada na laptopu. Morao sam još ovo da završim i odradim kako treba da bi se svi moji letnji planovi ostvarili.

„Ako završim seminarski.", odsutno sam mu uputio i nastavio da prelećem prstima po tastaturi.

„Dolazi i Ejpril.", njeno ime me je nateralo da odvojim svoj pogled od ekrana laptopa i pogledam Dina. Mi smo se dogovorili za večeras da imamo veče samo za sebe. Ona zna šta je večeras vrlo dobro, i obećala je da će ga provesti sa mnom.

Zbog njenih obaveza oko fakulteta i prakse koju je imala skoro svaki dan otkad smo se vratili, nismo stizali da se viđamo nasamo. Uvek smo bili u društvu i to je dolazila samo na svirke u Podzemlje i nakon toga bismo bili zajedno svega pola sata, jer su sada na kraju čak i radnici doma uveli policijski čas kako bismo ispolagali sve ispite i ostali tu gde jesmo.

Nije htela da spava kod mene u sobi, jer joj je bilo neprijatno od Dina, a takođe mene nije htela da pušta kod sebe u sobu jer bih je ometao dok uči celu noć za ispite.

„Jel se nešto dešava sa vama dvoma a da ja ne znam?", Din je podigao obrve i upitao me.

Želeo sam da ovo veče imamo samo za sebe, ali izgleda da ću morati i na ovu svirku. Kad je ona već rekla da će biti tamo, zašto ne bih bio i ja?

„Ne koliko je meni poznato.", slegnuo sam ramenima i nastavio da pišem. „U koliko je večeras svirka?"

„U osam.", kratko mi je odgovorio, sumnjičavo me gledajući.

„Biću tamo pola sata a onda se vraćam da završavam moje obaveze oko fakulteta.", jer ako ih ona ima a ipak večeras izlazi bez ikakvog javljanja ili otkazivanja naše večeri, onda mogu i ja isto to da uradim.

/.../

Obukao sam prvo što sam našao u ormaru, pokupio Dinovu i moju svesku sa pesmama i prebacio akustičnu gitaru preko ramena. Nisam stigao čak ni da se obrijem kako treba, već sam u minut do osam izašao iz doma i zaputio se ka kafiću.

Toliko sam mrzeo ceo svet u ovom trenutku, jer nisam znao kako stoje stvari sa Ejpril i sa mnom. Više smo se viđali kad je ona bila sa Tomasom, više smo sve radili kad smo jedan drugom bili zabranjeni. Šta se sad dešava sa nama?

Gotovo sam šutnuo vrata kafića i sa svim onim stvarima u rukama ušao u mrkli mrak. Koji je đavo sad?

Zar nisu rekli da će svirka biti u osam? Čak sam i sa Stejsi proverio jer nisam želeo da opet zakasnim ili ne daj Bože poranim... Jel ovo veče moglo da bude gore?

Prevrnuo sam očima na svoje misli, jer se takva pitanja ne postavljaju čak ni samom sebi jer su toliko baksuzna i na kraju se desi ono što niko nije mogao da predvidi. I to uvek bude tako.

Slobodnom rukom sam napipavao zid pored ulaznih vrata, tražeći prekidač za paljenje svetla. Nakon dva minuta iznerviranog i naslepog traženja prekidača, pritisnuo sam ga i okrenuo se kako bih krenuo da postavljam sve na bini, jer očigledno sam sam morao da sredim kafić za večeras i to brzo, kako sam znao i umeo.