Kako se rešiti njenog dečka u 20 koraka?

Devetnaesti korak - «Devojka smeđih očiju»

Novii korak je tuu🙊

Ne navikavajte se na ovako brzo nastavke lol
Šalim se, sada kada sam otkacila pola obaveza imam vremena za pisanje hvala Bogu

Uživajte u koraku i obavezno komentarišite, jer je 'duži' nego obično i baš baš baš sam se unela u pisanje ovog koraka 😚💗

Volim vas 💜

Nakon završenog razgovora sa Džejsom, koji sam čekao otkad sam došao ovde i video da se on svesno udaljava od mene, osetio sam kako mi leptirići u stomaku ponovo postaju aktivni. Nije to bila probuđena aktivnost zbog pomisli na Ejpril, već zbog onoga što će mi možda da, možda ne reći.

Ustvari kad malo bolje razmislim, znam da mi neće oprostiti. Prosto znam, ni sam sebi ne bih oprostio da sam ovako nešto uradio. I eto, na kraju neće završiti ni sa mnom ni sa Tomasom nego verovatno sa modernim Jesenjinom koji je soba do moje i svaki put je srdačno pozdravi i dobro odmeri kad ide iza nje. Dođe mi da ga tako jednom tresnem i prikujem za pod, pa posle neka razmisli koga će da odmerava i glumi dubokoumnog pisca slomljenog srca.

Misli sa toga su prešle na moguću poruku koju bih ostavio ispred vrata Ejpriline sobe, a onda se mistično iselio iz doma i potražio neki jeftin stan za iznajmljivanje jer nisam želeo da se suočim sa situacijom u kojoj imam 50-50 šansi da uspem ili propadnem.

Nisam ni primetio da sam se ukopao u mestu kada sam došao ispred doma i nisam bio siguran u to gde je ona otišla. Poslednji put sam je video kako uplakana napušta Podzemlje i posle toga ni traga ni glasa od nje. Kada mi najviše treba da je vidim i čujem joj glas, ja ne znam gde je ona.

"Ako si mislio da odustaneš od svega i zbrišeš ponovo, dajem ti šansu da razmisliš još jednom.", Tinin glas me je povratio u realnost. Značajno me je uputila, mrtva ozbiljna.

"Neće mi oprostiti, nikad.", uzdahnuo sam i zatvorio oči. "Možda sada delimično naslućuje šta se desilo, ali to ne menja ono što sam rekao."

"To si rekao, jer si uprkos svemu žrtvovao svoje šanse zarad nas.", pokazala je rukom na sebe i Dina i Džejsa koji su se magično pojavili iza nje. Samo je Stejsi nedostajala, ali već sam znao njenu lokaciju. Bila je pored Ej, tamo gde bih ja trebao da budem.

„Ali ona to ne zna.", prevrnuo sam očima, jer pored sve tenzije i pritiska nisam imao snage da se još i sa Gospođicom-ja-sam-uvek-u-pravu raspravljam.

„Saslušaće te, i onda će te se pomiriti i žvalaviti i sve što ide u paketu sa tim.", namignula mi je i gurnula me u pravcu parka. „Znaćeš na kojoj klupi sedi. Čeka te."

Namrštio sam se za trenutak, a onda mi se informacija procesuirala u mozgu i znao sam gde se nalazi. Na istoj onoj klupi gde sam joj napisao pesmu, na istoj onoj klupi gde sam opet osetio njene usne na svojima, na istoj onoj klupi gde sam shvatio da naša osećanja prema onom drugom nikad nisu nestala samo su na neko vreme bila zamrznuta.

„Nemoj ovo da zaboraviš.", Din mi je dobacio moj crni dnevnik, i poželeo mi sreću još jednom pre nego što su, zajedno sa Stejsi koja mi je namignula i pogurala me još malo ka parku, ušli u dom.

Super, sada sam opet sam i moram da prolazim kroz moje apokaliptične misli, a onda kad budem ugledao Ejpril opet ću morati da prolazim kroz misli koje mogu da se izjednače onima kada vlada opšta panika pred smak sveta. Najbolje da se okrenem i napišem Bleku novi korak koji je ujedno i poslednji jer sam obična kukavica koja uvek na kraju, kad je najteže, dezertira i pusti sve da ode u ...

Udahnuo sam ogromnu količinu vazduha i zadržao ga dok sam išao ka klupi na kojoj je Ejpril sedela leđima okrenuta meni i brisala nos i suze sa lica. Još uvek plače zbog onog psihopate, i onda bih ja trebalo da budem pravi optimista i nadam se da će mi oprostiti i onda biti sa mnom. Kako da ne.