Kako se rešiti njenog dečka u 20 koraka?

Prvi korak - Upoznaj se sa konkurencijom

Nakon nedelju dana konačno novi nastavak! :D

Moram da vam se izvinim zbog toga, ali ovih dana dok sam na raspustu non stop sa bila van kuće i naravno u međuvremenu sam mnogo razmišljala o Derekovim koracima, i znam da sam dosadna i sve to ali ja nikako nisam sigurna sviđaju li se vama njegovi koraci ili da li vam se sviđa moje pisanje iz njegove perspektive?

Nesigurna sam jako što se tiče ove knjige i mog stila pisanja i previše brinem i nikako da se opustim dok ih pišem, a želim da uspeju kao što su i Ejprilini uspeli! 

Molim vas, ovde napišite sve što vam se sviđa ili ne sviđa dosada pa onda krenite da čitate :D I opet sam uvela pitanjca za čitaoce, a na kraju knjige će i Ejpril i Derek odgovoriti na svoja pitanja, tako da vi odgovorite na pitanje kao što ste i dosada radili♥

Volim vas♥

"Stvarno veruješ u to da bivša devojka želi da ti pomogne da osvojiš devojku koja je smišljala korake kako tebe da osvoji?", nije se znalo ko je zbunjeniji. Da li ja koji sam možda na trenutak poverovao da Stejsi želi da mi pomogne ili Din koji se tek upleo u moj komplikovan život i sada pokušava da ga razmrsi. „Jebe lud zbunjenog."

„Mogu da joj dam šansu. Šta znam, možda se promenila.", slegnuo sam ramenima i pogledao kroz prozor. Lišće je uveliko opalo, bojeći ulice zlatnim i bronzanim nijansama, a vreme u Londonu nije davalo bolje rezultate već nedelju dana. Kiša je non stop sipila, i bila jako iritantna jer nismo ništa mogli da radimo osim da blenemo u nju, a još se hladni novembar bližio i samo sam poželeo da živim u nekim tropskim krajevima jer ne podnosim kišu.

„Ortak, žene se ne menjaju. Samo navuku masku na lice.", odvratio mi je Din, a ja sam ga zbunjeno pogledao.

„Ja želim Ejpril. I uradiću sve, pa makar šurovao sa Sotonom.", zaškrgutao sam zubima.

„Polako Hulk. I ja sam ti na usluzi.", zasmejao sam se kada je stavio ruke u odbrambeni položaj kao da je očekivao da skočim na njega u naletu besa.

„Odlično, danas otpočinjemo sa planom.", objavio sam sav ponosan.

„Pa šta je prvi korak?", upitao me je radoznalo.

„Da se upoznamo sa konkurencijom."

/.../

Pošto je bio vikend, a ove subote nismo pozvani na svirku odlučili smo da se odmah bacimo na korak broj jedan. Što pre povratim moju Ejpril, to će mi biti bolje i znam da više nikad neću hteti da je pustim.

Ne znam koliko sam glup mogao da budem da prikrivam svoja osećanja prema njoj i ponašam se kao poslednji kreten prema toj smeđokosoj devojci. Bio sam neverovatan kreten prošle godine, ali ostavićemo starog mene u prošlosti. Novi ja se promenio i shvatio ono što stari nije mogao i sada počinjemo sa planom. Nema povratka nazad.

„Stejsi neće biti sa nama?", Din me je upitao, te sam se namrštio na to pitanje.

„Mislim da će doći tek večeras kod nas u sobu. Zašto?", potražio sam bilo koji slobodan sto po kantini. Ali kao što sam i mislio, nije bilo nijednog takvog.

„Pitam onako.", slegnuo je ramenima i onda me povukao napred među lavirint zauzetih stolova i brbljivih studenata. „Vidi, sreća ti se osmehuje."

Pokazao mi je na sto za kojim su sedeli moji dragi nekadašnji prijatelji. Nabacio sam svoj najlepši smešak i zakoračio bliže tom ukletom stolu, baš odmah pored glumca.

„Hej, ekipo. Možemo li da sednemo sa vama? Nema nijedan drugi slobodan.", itekako sam bio svestan raznoraznih pogleda koji su se zalepili sa nas, ali šta ću. Lep sam, pa neka me gledaju.