Kako se rešiti njenog dečka u 20 koraka?

Šesnaesti korak - Šta god da se desilo, uvek imaj vere

Mnogo dugo sam pisala ovaj korak kako bih sve lepo objasnila i napisala ga što duže :D

Nemojte me ubiti kada budete čitali lol

Zamolila bih vas samo da komentarišite, bilo usputne bilo celokupna mišljenja, jer na prošlom ima najmanje komentara dosad i ja ne znam da li vam se više čita, sviđa, ili ste skroz odustali od koraka...

Anyway, I love you all♥

Derek's P.O.V

Kapci su mi bili teški kao das u od olova. U glavi mi je vladao haos sećanja koja su se odigrala pre padanja mraka na moje oči i panike što se ne sećam ničega nakon zatvaranja očiju. Nisam želeo da otvorim oči i suočim se sa nekim ili nečim što se nalazi ispred mene. Nisam mogao normalno da razmišljam...

„Mislila sam da nikad nećeš otvoriti te lepe okice...", Britanin udaljeni glas mi se obratio, i više nisam mogao da se odupirem porivu da otvorim oči. Širom sam ih otvorio i zatekao se u vrlo poznatoj prostoriji. Šta više zateklo me je što sam mogao da prepoznam tavan Podzemlja koji je gospodin Brajan koristio kao svoj magacin.

„Brit...?", nije mi bilo jasno zašto smo se odjednom našli na tavanu kafića kada smo pričali za šankom...

U tom trenutku sam povezao poslednje što mi je Britani rekla i krenuo da posegnem rukom ka njoj kako bih je naterao da mi objasni ovakav neočekivan obrt događaja.

Ali nisam mogao da pomaknem ruku dalje od nekoliko centimetara jer su mi ruke bile vezane metalnim lisicama, i bile su dobro pritegnute. Nisam želeo da zamišljam na šta će samo ličiti zglobovi jednom kad se one bude sklonile sa njih.

„Pretpostavljam da imaš previše pitanja u toj tvojoj lepoj glavici?", nasmejala se i mogao sam da čujem kako je njen uobičajeni britanski akcenat skroz nestao. Pričala je bez onog našeg tvrdog i usiljenog akcenta, i sad mi tek ništa nije bilo jasno.

„Ne možeš ni da zamisliš...", zarežao sam i izgubio se u moru pitanja koje sam želeo da joj postavim. Odakle sam samo trebao da počnem?

„Pa trebaće mi malena pomoć kako bih ti odgvorila na sva drugar.", nakezila se i nagla se ka meni. Osetio sam njen dah na mom licu, a potom i njene usne na mojima. Nisam mogao ovog puta da je odmaknem od mene, ali sam mogao da držim usne skupljene i ne uzvratim poljubac. „Šteta što ona neće više moći da ljubi te usne..."

U trenutku kada je krenula ludački da se smeje, vrata su se sa škripom otvorila i ušao je ni ma nje ni više, nego momak zbog kog sam počeo sve da gledam kao jednu veliku teoriju zavere – Tomas. Koliko bih sad Dinu ovo natrljavao na nos samo da nisam privezan na ovoj glupavoj stolici lisicima. Dođavola šta se ovde dešava?

„Kako klasično da si to opet ti.", progovorio sam kroz zube. Bes mi je pokuljao i uzavreo krv, ali opet bio sam previše bespomoćan u ovoj situaciji, a verujem da je ovaj peder uživao najviše od svega u tome.

„Uvek ću to biti ja Derek, kako nisi dosad shvatio?", Tomas se nasmejao i poljubio Britani u obraz pre nego što je seo na drugu praznu stolicu preko puta mene. „Sve što ti se ikada desilo, desilo ti se zato što sam ja to hteo."

„Čoveče, ponekad se zapitam da li si pobegao iz mentalne institucije...", promrmljao sam više za sebe, ali to je nateralo Tomasa i Britani da još više prasnu u smeh.

„Prećiću na stvar čoveče, jer ne mogu da te gledam tako zbunjenog više...", Tomas me je značajno pogledao, a ja se nikad u životu nisam osećao čudnije nego sad. „Počećemo sa time kako si dospeo ovde."

Prebacio je svoj pogled na Britani, i to je izgleda bio njen signal da ustane i odšeta do nekakvog ormana koji se nalazio u uglu prostorije. Odatle je izvukla crnu, ukoričenu svesku koju sam nakon nekoliko sekundi prepoznao kao moj dnevnik koraka, i crni laptop.